Bosna, kakav primer. Bosna, kakav primer?
Poslušajmo u ovom ponavljanju dve mogućnosti definisanja prostora: jedan, koji će spominjati prošlost, katastrofičku ruinu poznatu kao „istorija“, suviše poznatu u svojoj predskazivosti, gramofoniju prostora znanog kao „Evropa“ – Bosna, kakav primer – i drugu, pitanje, mogućnost mesta/prizora (site/sight) ili graničnosti radikalno osobite u svojoj singularnosti, u svojoj još neoblikovanoj, raščinjenoj egzemplarnosti, do koje tek treba da dođe, jedno nečuveno pitanje – Bosna, zaista, kakav primer?
I neka nam bude dopušteno da odmah predložimo tezu, jedno hrljenje ka granici: svaka od ovih mogućnosti mora ostati u igri, i biti suspendovana, kako bi se pojavila različita Bosna, i različita Evropa, takođe. Pitanje mora ostati pitanje, i primer mora ostati primer, i jedno i drugo i u igri i suspendovani, kako bi se pojavilo nešto poput otvaranja drugačije Bosne, drugačije Evrope.
Na primer, poput otvaranja Deridinog (Derrida) pitanja u knjizi Drugi pravac: „A šta ako bi Evropa bila ovo: otvaranje ka istoriji za koju je promena pravca, odnos prema drugom pravcu, ili prema drugome od pravca, iskušavano kao uvek moguće? Jedno otvaranje i ne-isključivanje za koje bi Evropa na neki način bila odgovorna?“¹ Ovaj pravac biće mesto odgovornosti, pravac omogućen krmanjenjem između dve ruine: jedno je ruina prošle istorije, u kojoj je Bosna jedan egzemplarno evropski prostor, a drugo je ruina uvek raščinjene, neoblikovane, singularne i egzemplarne, destrukturirajuće budućnosti. Između dve distance, mali prostor, klin, odgovornost za budućnost, odgovornost za drugog. Ovaj klin može biti jedina moguća budućnost za Evropu, zato što je toliko toga u pitanju.
Pogledajmo nekoliko primera. Ivo Andrić, jugoslovenski dobitnik Nobelove nagrade za književnost iz 1961, piše svoje romane Na Drini ćuprija i Travnička hronika tokom Drugog svetskog rata. U prvom romanu se govori o izgradnji mosta kod bosanskog pograničnog gradića Višegrada, od strane Mehmed-paše Sokolovića, tokom 16. stoleća.
Sam most je, od početka, mesto povezivanja, premošćavanja, saobraćanja, između Evrope i njenog drugog, Otomanske imperije; ali on je, takođe, i spomenik, koji spominje nasilno odvajanje Mehmed-paše, prisilno preobraćenog u islamsku veru tokom njegovog detinjstva. Most je, dakle, takođe, već i ruina, primer ruine; most je front, mesto rata, egzemplarna granica i ograničenje Evrope, unutar Evrope. „Neka se Evropa pazi, jer ja mogu da napravim zid protiv nje, kao primer za čitavu Evropu“, napisao je jednom prilikom „stvarni“, istorijski Mehmed-paša.
Andrić je oslikao most kao uvek već ruinu istorije, koja prodire tela i muslimanskih i srpskih seljaka: varvarski primer istorije. Tokom izgradnje, ogromni kameni blok pao je na jednog od radnika, mladog Arapina, šegrta majstora Antonija, glavnog graditelja, presecajući ga na pola i zauvek sahranjujući njegove noge u temelje mosta. Kameni blok pao je tačno na svoje mesto i zato nije pomeran kako bi se izvadili ostaci mladog Arapina, koji je malo posle nesreće umro i kojem se svakako nije moglo pomoći: „Svi muslimani muškarci izašli su da isprate i ponesu po nekoliko koraka njegov tabut /mrtvački kovčeg/, u kom je ležala samo gornja polovina njegovog mladog tela, jer pola ga je ostalo pod kamenim blokom“.²
Graničnost koja je most, takođe je, dakle, i sarkofag, mašina koja jede meso, njegov središnji potporni stub grobnica, mračna odaja, pogubni spomenik. Jedno drugo telo koje je uzeo most jeste telo seljaka Radisava, koji je uhvaćen dok je rušio most za vreme njegove izgradnje. Njegova žrtva, nabijanjem na kolac, na mostu, kao primer drugima, takođe spominje i obeležava ovo egzemplarno mesto, kao primer za Evropu i kao primer Evrope.
Dok je Radisav nabijan na kolac, „u jednom trenutku kucanje prestade. Merdan /dželat/ je video kako se pri vrhu desne plećke mišići zategnu i koža odiže. On priđe brzo i proseče to ispupčeno mesto unakrst“.³ Ovaj primer drugima sprečio je dalje ometanje gradnje mosta, i izgradnja je uspešno okončana.
U romanu Travnička hronika, Andrić slika živote zapadnih diplomata u Travniku, u to vreme sedištu Otomanske uprave u provinciji Bosni, na početku 19. stoleća za vreme Napoleonovih ratova. Tokom skupa koji je za diplomate organizovao vezir Ibrahim-paša, služeni su limunada i čibuci, kako bi se proslavile dobre vesti koje treba da obznani Ibrahim-paša:
„Vezir je zaćutao. Kao da je to bio znak, u Divan su ušli gotovo trčećim korakom ičoglani“.
Iz prljavih džakova od kostreti i crnih mešina koje su uneli, „počeše da sipaju odsečene ljudske uši i noseve u znatnoj množini, neopisivu masu ubogog ljudskog mesa, usoljenu i pocrnelu od usirene krvi. Hladan i odvratan zadah vlažne soli i ustajale krvi prođe Divanom. … Davil /francuski ambasador/, koji ni u snu nije mogao očekivati ovakav prizor, oseti kako mu se podiže stomak i limunada gorči u ustima i preti da udari na nos“.⁴
Ovi ostaci ljudskog mesa bili su trofeji iz pobede nad nekom ruskom ili srpskom jedinicom, primer moći Otomanske imperije; ali delovi tela, kaže Andrić, u stvari su poticali od „običnog pokolja koji je ogorčena i dokona vojska izvršila nad bosanskom rajom, negde kod Zvornika“.⁵
Scena je egzemplarna na mnogo načina, a najviše kao scena gađenja uglađenog Evropljanina, koji se suočava sa drugom, nezamislivom Evropom („ni u snu“), Evropom samom. Izlišno je reći, Austro-ugarski predstavnik na ovom skupu, ambasador fon Miterer, takođe se osećao malo mučno na prizor granice Evrope.
Ne zaboravimo da se Davilovo gađenje pojavljuje dok se dešava najveće krvoproliće Slovena u 19. veku, izvršeno ne od strane Turaka, nego od Napoleonove i Davilove Francuske. I da Andrić piše svoje romane posle Prvog svetskog rata, koji je započeo u Sarajevu ubistvom nadvojvode Ferdinanda, i nastavio se agresijom Austro-ugarske imperije na Srbiju, koja je ostavila Srbiju bez trećine muškog dela njene populacije; i dok se jedan drugi veliki pokolj Slovena u 20. veku, od strane jedne druge prefinjene evropske nacije, koja je „iznad svega“, „über alles“, dešava na ruskom frontu i u nekim delovima Jugoslavije.
A dodajmo da je rat u Bosni ubrzan nemačkim unilateralnim priznanjem Bosne – uprkos eksplicitnim protestima svih „zapadnih saveznika“ – koje je zaista učinilo nemogućim diplomatske pregovore koji su bili u toku.
Da li iko zaista veruje da rat u Bosni, bez obzira na neposrednu političku odgovornost i vinovnost strana uključenih u rat na terenu, nije, nije bio, takođe i odvijanje najpredskazivijeg geo-političkog programa, stalno i iznova neprekidno nastavljanog na Balkanu, naime, rat granica same Evrope, i sama granica evropske odgovornosti? Da se ova odgovornost, dakle, naša, „zapadna“, evropska, promisli i angažuje?
Evo dva kontra-primera. Uz predvidljiv niz nesreća, Andrić, u svom romanu Na Drini ćuprija, stavlja jedno otvaranje, još jednu nesreću. Tokom katastrofalne poplave, u Višegradu, svi religijski uglednici okupili su se tokom te noći, i počeli da pričaju „duge priče iz starih vremena, koje nisu imale nikakve veze sa nesrećom koja ih je ovde saterala i sa svih strana okruživala. … tako su ugledni ljudi, očvrsli i od detinjstva navikli na nedaće svake vrste, savladivali noć za ‘velikog povodnja’ i nalazeći u sebi snage da se prividno šale, naočigled nesreće koja je nailazila i zavaravali bedu koju nisu mogli da izbegnu“.⁶
Usred noći, svetlo: između predvidljive gramofonije religije i prirodne nesreće, jedno otvaranje, u noći, u kojem se okupljanje, zajedničkost, dešavaju, u kojem se pojavljuje mogućnost koegzistencije, mogućnost da se pojavi drugačijost, jedno drugo, jedno drugo Drugo, ne-programirano istorijom, ipak prizvano i dočekano dobrodošlicom upravo u njenom katastrofičkom spominjanju.
Jedno drugačije mišljenje o prostornosti takođe je ponudio Andrić u svojoj kratkoj priči „Most na Žepi“, u kojoj se opisuje gradnja mosta od strane jednog drugog vezira, Jusufa Ibrahima, u selu Žepa, i na reci istog imena. Treba se podsetiti da je selo Žepa postalo poznato tokom poslednjeg rata kada je iz ovog pograničnog grada, opsednutog od strane srpskih trupa, u svet dospela vest o gladi i kanibalizmu.
Kada je most završen, mladi pesnik je ponudio veziru hronogram sa natpisom za most. Namera je bila da se proslavi spomen na javnu građevinu koju je Jusuf darovao seljanima Žepe. Natpis je sadržao pesmu koja je slavila vezira; njegov pečat, koji je sadržao njegovo ime, Jusuf Ibrahim, Istinski rab božji; i njegovu devizu, „U ćutanju je sigurnost“. Vezir je dugo razmišljao nad natpisom i na kraju izbrisao pesmu i ime. Samo je njegova deviza ostala, koju je, konačno, takođe izbrisao.
Tako, „ostade most bez imena i znaka“.⁷
Budući da se izgradnja mosta dešava posle političkog događaja koji se okončao skoro katastrofalno po vezira, gest de-imenovanja, ostavljanja „dvostrukog ćutanja“ (brisanja reči „ćutanje“, zajedno sa devizom) može se videti kao gest, od strane Andrića, kojim se uzdrmava nasilje imenovanja i izvesnost mesta. Ćutanje, de-imenovanje, brisanje imena, belina, mogu se videti kao nada, obećanje, upisani unutar priče, da će mesto ostati izvan genealoškog, nacionalnog ili političkog prisvajanja.
Andrić ostavlja graničnost kao jedno otvaranje prema neprogramiranom, drugom; obećanje, upravo zato što, kako Ugo Vlaisavljević (najistaknutiji bosanski filozof koji je ostao u Sarajevu tokom čitave opsade) piše, „Geopolitika nije ništa drugo nego politika imenovanja“. Vlaisavljević potom objašnjava egzemplarnost Bosne: „Zato treba misliti rat u Bosni i Hercegovini, ili rat protiv Bosne i Hercegovine, ne čekajući nezainteresovane posmatrače ‘sa strane’, koji će nam, privilegovani zbog nesupstancijalne vezanosti za ovdašnje tlo i svog pojmovnog jezika, jednom dati naučno objašnjenje onoga što se dogodilo. Treba misliti ovaj rat, ili ove ratove, u ime mnogih stvari toliko očiglednih, pa i u ime političke egzemplarnosti Bosne i Hercegovine za svaku postojeću geofilozofiju“.⁸
Odisejev pogled (1996), film Tea Angelopulosa (Angelopoulos), priča kako moderni Odisej (Harvi Kajtel /Keitel/) hoće da pronađe tri nerazvijene rolne braće Manakis (Manakis) čiji je prvi film (prikazan u okviru filma Odisejev pogled), koji zaista postoji, i jedan je od prvih filmova uopšte, prikazuje ženu koja tka, negde na Balkanu.
Potraga za znanjem vodi Odiseja kroz mnoge scene ponavljanja nasilja istorije koje konstituiše prostor poznat kao Balkan, odnosno, Istočna Evropa: u Grčkoj, Albaniji, Makedoniji, Rumuniji, onda u Beogradu i Sarajevu. U jednoj sceni u filmu pokazuje se beznačajno selo, Janjina, koje su snimila braća Manakis u Makedoniji – beznačajno ali egzemplarno – dok glas u off-u priča: „Sve evropske vojske prošle su kroz njega“.
Sarajevo iz poslednjeg rata jeste mesto u koje ga teleologija njegove volje da zna odvodi, i pronalazeći rolne, ona pronalazi svoje odredište, svoj cilj. Nerazvijene rolne čuvao je jevrejski kustos, koji je ubijen, zajedno sa čitavom svojom porodicom, ubrzo pošto je predao film Kajtelu.
Poslednje scene oslikavaju Sarajevo u magli, jedino vreme kada je u gradu mir. I u tom trenutku mira vreme je da se pokopaju mrtvi. I upravo u tom trenutku potmule opasnosti, mladi orkestar može da svira na otvorenom, „mladi Srbi, Hrvati, Muslimani, sviraju zajedno“, objašnjava jevrejski kustos Kajtelu. Zajedničkost se pojavljuje uprkos katastrofi, tokom magle, koja re-orijentiše Odisejev pravac, ka mogućnosti drugačije Bosne, drugačije Evrope.
Odisejev pogled subvertuje čitav grčki, i otuda, egzemplarno evropski pojam onto-teleologije gledanja i oprostoravanja, koji počinje, u najmanju ruku, sa Platonovom pećinom, i predlaže jedno drugačije „izmeštanje grčkog logosa“, izvesno grčko-jevrejsko kalemljenje, kako to Žak Derida (Derrida) kaže u tekstu „Nasilje i metafizika“: „izmeštanje našeg identiteta i, možda, identiteta uopšte; ono nas poziva da napustimo grčko mesto i, možda, mesto uopšte“.⁹
Ovo su Deridine reči o jednom drugom strpljivom Jevrejinu, Emanuelu Levinasu (Levinas) („Jevrejgrk, Grkjevrej“ jeste način na koji Džojs (Joyce) zove svog Odiseja, i kako Derida zove Levinasa).¹⁰
Ovo različito mesto i ovaj različiti prizor biće motivisani ne voljom da se zna, vidi ili imenuje, što samo može da posvedoči već programiranu katastrofu istorije. Ova „volja da se zna“ koja pripada pogledu, u sebi je saučesnička na mnogo načina sa dešavanjem nasilja, za šta je primer cinična anegdota iz Sarajeva, tokom opsade; jedan sused drugome, Srbin Muslimanu, ili obrnuto, kao kletvu, kaže sledeće: „Dâ bog da ti kuća noćas bila na CNN-u!“. Dakle, CNN nije tamo gde su rat i razaranje, rat i razaranje su tamo gde je CNN.
Građani Sarajeva razumeli su to bolje nego „liberalni Zapad“ ili „Evropa“. Naprotiv, ovaj alternativni prizor biće motivisan, ili zamišljen, jednom krajnjom pasivnošću: tkanjem, čuvanjem i pažnjom, strpljivim spominjanjem opasnosti koja odvraća upravo onu vrstu oftalmo-falokratskog pogleda rata, pod kojim evropska istorija raščinjava, odnosno, ruinira sebe.
Upravo nas u tkanju i čuvanju, u brizi za drugog, u opasnosti, kao što Levinas kaže, „lice drugog, u ovoj nagosti, izloženo smrti … podseća na samu smrtnost druge osobe“.¹¹ Odgovornost prema drugome uvek će prethoditi izvesnosti imena, prizora ili pogleda.
U jednoj od poslednjih scena filma, prazan kadar trepti ispred Odisejevog pogleda. Na praznom ekranu on vidi, možda, katastrofu istorije: lice svake osobe koja je umrla u bosanskom ratu; kraj mesta i prizora, mesto/prizor Evrope. Ali u praznom treptanju kadrova, jedno otvaranje: prazan, nerazvijen film, jedan neviđeni spomen neprogramiranog drugog, strpljenje, pasivnost, obećanje, budućnost. Na primer, jedan primer. Jedan primer?
U međuvremenu, Sarajevo je u magli. Svet je slep.
Beleška
Ovaj tekst je verzija predavanja pročitanog na Presidential Forum of the Modern Language Association (sekcija posvećena Istočnoj i Centralnoj Evropi), koji se održao u Torontu, Kanada, u decembru 1997. Ono na šta se ovde upućuje kao na „Evropu“ može se čitati stalno kao „Zapad“ („porodica civilizovanih nacija“ – Džordž Buš): sve nacionalne, političke, medijske i druge institucije koje danas konstituišu dominantni i dominirajući politički prostor.
Napomene
1 Jacques Derrida, The Other Heading. Reflections on Today’s Europe (Bloomington: Indiana University Press, 1992), p. 17.
2 Ivo Andrić, Na Drini ćuprija (Novi Sad: Matica srpska, 1965), p. 63.
3 Andrić, Ibid., 1965, p. 48 (kurziv D. K.).
4 Ivo Andrić, Travnička hronika (Sarajevo: Svjetlost, 1976), p. 237.
5 Andrić, Ibid., 1976, p. 239.
6 Andrić, Ibid., 1965, p. 120.
7 Ivo Andrić, Pripovetke (Novi Sad: Matica srpska, 1965), p. 98.
8 Ugo Vlaisavljević, „Geopolitika i geofilozofija“, Belgrade Circle Journal, ‘Pure War’, 1–2, 1995, str. 13 (kurziv D. K.). Vlaisavljevićev tekst pojavio se kao prvi u tematskom broju časopisa naslovljenom ‘Čisti rat’, u Beogradu, tokom poslednjeg rata, objavljenom bilingvalno na engleskom i srpsko-hrvatskom, od strane Beogradskog Kruga, nevladine organizacije, koja je bila i ostala najegzemplarnija institucija koja je kritikovala Miloševićevu vlast, ali i sve druge nacionalno-socijalističke snage na prostoru koji je nekada bio Jugoslavija. U njemu se nalaze tekstovi vodećih intelektualaca iz svih jugoslovenskih republika koji su odbacili demonizaciju drugog na prostoru bivše Jugoslavije, a takođe i tekstovi vodećih evropskih mislilaca i filozofa: Žan-Lika Nansija (Nancy), Petera Sloterdajka (Sloterdijk), Žana Bodrijara (Baudrillard), Ričarda Rortija (Rorty), itd. Kada se jednog dana bude pisala istorija rata u Jugoslaviji, Beogradski Krug će se pojaviti kao najčasnija institucija koja je predstavljala „evropsku građanskost“ u Jugoslaviji, za Jugoslovene, i za samu Evropu. Evo činjenice malo poznate na Zapadu: Beogradski Krug je pozvao Žaka Deridu da održi predavanje u Beogradu uoči rata u Bosni. Derida je odabrao da pročita svoj tekst „Politike prijateljstva“, onog dana kada su prve borbe otpočele u Sarajevu. Dok je vest o početku rata stizala u Beograd, Derida je rekao publici okupljenoj na Kolarčevom Narodnom Univerzitetu sledeće: „Ako Evropa ne bude slušala i pazila na istorijsku lekciju Sarajeva, biće osuđena da ponovi sve greške te istorije“.
9 Jacques Derrida, „Violence and Metaphysics“, u: Writing and Difference (Chicago: The University of Chicago Press, 1978), p. 82.
10 Derrida, Ibid., 1978, p. 153.
11 Emannuel Levinas, Time and the Other (Pittsburgh: Duquesne University Press, 1987), p. 107.