Dvadeseti vek na Balkanu skončava u najstrašnijem, demonskom nasilju, i to nasilju koje je proizveo najmračniji deo evropskog romantizma koji je tek sad na ovim prostorima raskošno procvetao. Ima li većeg anahronizma i većeg romantizma nego danas staviti sudbinu jednog naroda u ruke pesnika-političara, a svi su oni, pisali stihove ili ne, pesnici-romantičari. Romantizam je, pored plavog cveta, izmislio i Frankenštajna i, sanjajući o slobodi, prosanjao sva zla koja čovek može smisliti da bi dosegao inventivnost đavola. Količina romantizma koja se izlila krajem dvadesetog veka na ovom prostoru potopila bi i veće zemljine posede od Balkana. Patetičnost jedne civilizacije koja je, uglavnom, na evropskom tlu završila svoje poslove oslobađanja nacija i oprostila se od svojih bajrona i igoa, drži u samrtnom grču narode Balkana. Toliki broj liričara uključenih u »boj za narod svoj« ne poznaje ni najromantičniji period XVIII veka s obzirom na činjenicu da se veliki broj njih ne izražava samo metaforički; lirske kanonade nisu više samo nizovi stihova što pumpaju krv iz srca u glavu već i nizovi plotuna, rakete što stvaraju vatromet boja na sarajevskom nebu. U tom smislu jedini pravi političari su bili i ostali oni kojima se pesme pevaju, od Broza do Miloševića. Ostali, pobrkavši uloge i ûloge, zabasali u mesijanstvo i profiterstvo, predstavljaju najgori mogući spoj između svakodnevnog, političkog tj. prljavog i pesničkog, lirskog tj. večnog. Stavivši znak jednakosti između zemaljskih granica u večnosti, tj. bacivši se na mukotrpni posao pravljenja večnih granica za narod svoj, pesnik je izdao i narod i večnost, tj. poeziju. Nije na pesniku da pobija kočeve. »Pesnik je najdirektniji provodnik svog vremena… Politički (ma kakav!) nalog pesniku nije nalog na pravu adresu… pesnički izveštaj je neubedljiva stvar, povlačiti pesnika na repu politike je beskorisno«, kaže Marina Cvetajeva. Nije ni sanjala da pesnici na kraju XX veka mogu biti i glava neke politike. Lirske kanonade po živim ljudima nešto su što je iskusio i jedan pravi pesnik u Sarajevu: Stevan Tontić, čovek koji dosledno brani pesnika od politike i kome je jedan drugi pesnik, Radovan Karadžić, sa svog političkog trona dozvolio da se bavi individualnim problemima svoje egzistencije ako mu je do toga već toliko stalo. U isto vreme dotični pesnik-političar će se baviti večnim ili božanskim problemima. Ono što on ne vidi, i što nikad neće videti jeste da će se sve to jednom pamtiti po Sarajevskom rukopisu Stevana Tontića koji golim perom brani Sarajevo i ljude u njemu, ma koje nacionalnosti bili, a ne po broju mrtvih i unakaženih, ma gde se postavile granice. Surovost zaborava ima jednu neporecivu devizu – pamti se samo ono što je najbolje – u literaturi, istorija pamti i najgore, ali ono nikad nije bilo pisano perom već krvlju. Pesnik-političar, koji na Palama pokazuje knjigu svojih pesama Eliju Vizelu kao dokaz svoje humanosti, verovatno u tom trenutku sebe doživljava kao nekakvu Anu Frank, tj. univerzalnu žrtvu-svedoka, da bi već u sledećem video sebe kao Nerona. Za to vreme Stevan Tontić kopa rovove na prvoj borbenoj liniji i tajnim kanalima šalje svoj Sarajevski rukopis u Beograd, svojim prijateljima, da im kaže da nije izdao pesnika u sebi i da njegova poezija nikad neće poslužiti za davanje legitimiteta zločinačkom delovanju ljudske jedinke, ma kako se ona zvala: srbin, hrvat ili musliman. Srbin, hrvat i musliman Stevan Tontić piše malim slovom. U Sarajevu, pred njegovim pesničkim očima, u želji za veličinom, narodi su se smanjili – izgubili su veliko slovo svog imena. Pesnik Tontić je već ispunio svoj pesnički nalog: »A pesnik će najbolje poslužiti svom vremenu kada mu dâ da se kroz njega iskaže«, kaže Cvetajeva i dodaje: »Ratovi, klanice, iskasapljeno meso razdora i Rilke. Zbog Rilkea će zemlji naše vreme biti oprošteno«. Sve zbirke pesama nastale u ovom vremenu bezumlja i patnje, van magistralnog puta Stevana Tontića, biće jednom opet pročitane i, kad se s njih budu sljuštili Broz, dnevna politika, rat, narod sa velikim N, granice, neće ostati ni obris riblje kosti, tj. poezije u njima. U međuvremenu, pesnik, tvorac ovakve poezije, prešao je put od pobunjenika, osvetnika, najvećeg među pesnicima sopstvenog naroda, poverovao u svoju mesijansku ulogu i završio u ratnom liferantstvu.
Beogradski krug, 1993.