Teze za opšti napad na tekuću poeziju
1.1. NAUKA
1.1.1. Svet nauke po nekima nije i svet bića, već samokvantifikovanih pravilnosti, veštih jezičkih konstrukcija i beznadežne kvadrature ljudskog uma.
1.1.2. Ako je nauka jezik, onda je to jezik same suštine sveta.
1.2. TEKUĆA POEZIJA
1.2.1. Stvari i bića tekuće poezije ne govore sopstvenim jezikom. U dijalogu sa svetom i vremenom oni se služe isključivo jezikom pesnika.
1.2.2. Zakoni jezika pesnika su zakoni stvari i bića tekuće poezije.
1.2.3. Činjenica da se taj jezik modifikuje odmah nakon uspostavljanja odnosa sa svešću čitaoca ne umanjuje bitnost gornjeg zaključka. U vertikalnoj i horizontalnoj hijerarhiji jezika (jezici čitalaca, jezici trenutaka čitanja), jezik pesnika kojim govore stvari i bića pesme služi kao osnova za sve buduće jezičke nadgradnje uslovljene uspostavljanjem odnosa izmedju tog jezika kroz stvari i bića pesme i svesti svakog čitaoca ponaosob.
1.2.4. Ovaj jezik, nastao mešanjem jezika pesnika kroz pesmu i jezika čitalaca kroz njihovu intenziviranu svest, znači jezik trenutka, teško odredljivog vremenski i prostorno, u osnovi jezik sa atomizovanim i isključivim dejstvom samo na čula jednog subjekta, označavamo kao jezik tekuće poezije.
1.3. PRIVATIZACIJA POEZIJE
1.3.1. Jezik tekuće poezije nije univerzalan.
1.3.2. Jezik tekuće poezije je privatan i isključiv.
1.3.3. Od romantizma do danas poezija je postojala sve privatnija.
1. 4. P E S M A
1.4.1. Pesma je izvan pesnika. U procesima, u odnosima stvari i bića univerzuma.
1.4.2. Pesma je u svetu. Pesma je događanje sveta.
1.5. POEZIJA
1.5.1.Poezija je najviši oblik egzistencije sveta.
1.6. SLOBODA PESME
1.6.1. Nova poezija zahteva potpunu slobodu pesme.
1.6.2. Ova sloboda podrazumeva se kako u odnosu na pesnika, tako i u odnosu na svet iz koga pesma nastaje.
1.7. JEZIK
1.7.1. Jezik je sve ono što omogućuje pesmu.
1.7.2. Putem jezika pesma izlazi iz bezličja stvari i procesa prirode i započinje svoj dijalog sa univerzumom.
1.7.3. Jezik signalističke poezije mora biti zajednička tvorevina pesme kao događaja sveta i pesnika kao bića u tom istom svetu, bez koga pesma ne može da se osamostali i povede dijalog sa univerzumom.
1.8. ENERGIJA JEZIKA
1.8.1. Signalistička poezija će označiti potpuno oslobadjanjeenergije jezika.
1.8.2. U tekućoj poeziji proces oslobadjanja ove energije je spor (oksidativan). Razbijanjem osnove jezičke materije na njene molekule (reči) i atome (slova), doći će do povratnih procesa fisije i fuzije raznih elemenata jezičkog bića (zvukovno, grafičko i ostalo mnogostruko zračenje reči) i potpunog oslobadjanja energije jezika.
1.8.3. Moguća je merljivost potencijalne energije jezika.
1.9. ULOGA JEZIKA
1.9.1. Jezikom koji nastaje kao simbioza jezika pesnika, jezika mašine i jezika još neostvarene pesme, pokušava se preneti neizrecivo u stvarima, bićima, procesima materije i njihovim medjusobnim odnosima
1.10. MOGUĆA ODREDNICA SIGNALISTIČKE POEZIJE
1.10.1 Signalističku poeziju možemo odrediti i kao aktivnost pesnika i mašine, ili samo pesnika da se kroz jezik (i grafičku formu) omogući pesmi da izadje iz bezobličja stvari i procesa prirode i povede svoj dijalog sa svetom.
1.10.2. Stvari i bića signalističke poezije moraju govoriti jezikom univerzuma.
1.10.3. U naknadnom procesu, koji nastaje izmedju bića pesme i suštine sveta pesnik i mašina su samo katalizatori.
1.11. GRANICE JEZIKA
1.11.1. Pesnik mora stalno da pomera granice postojećih jezika. Jer pomerati granice jezika znači pomerati granice sveta. A pesma je u strukturi sveta. Ona je događanje sveta.