Ovo što sledi je pokušaj da se pokaže da u građenju balkanskog identiteta, stvaranju ideje o Balkanu, posmatrač sa strane možda projektuje, prenosi svoje sopstvene neispunjene želje na, po svemu sudeći, drugačija ljudska bića, budući da ih je sreo u određenom sklopu okolnosti. To, naravno, nije nova ideja, tomovi su napisani kako o iskrivljavanju tako i o idealizaciji onoga što se danas naziva Drugim. Ja predlažem da se tome priđe na jedan prilično jednostavan način, to jest, ja ne zagovaram stav da istoriju čine ispadi mašte i psihoze i ne nameravam da istražujem zavist kao nešto što je u osnovi povezano sa psihotičkom fantazijom. Čovek je obično sasvim svestan svoje zavisti, gotovo po definiciji. Izgleda, međutim, da postoji nerazumevanje oko toga šta je objekat zavisti. Klasična je izjava Melani Klajn (Klein): „Mada se (zavist) na površini manifestuje kao žudnja za prestižom, bogatstvom i moći koje su drugi uspeli da steknu, zavidi se u stvari na kreativnosti“. ¹ Za jedan način razumevanja dinamike emocija ukazujem na nedavno objavljenu knjigu Ričarda Volhajma (Wollheim). ² U svakom slučaju, teoretisanje o emocijama jeste industrija koja je u porastu.
Naravno, ja ne mislim da narodi Balkana imaju suženu kreativnost, ali postoji izvesna količina neosnovanog samozadovoljstva, a u nekim slučajevima i pravog protohronizma, uverenja da smo ionako mi sve prvi pronašli. ³ Kažem samo da se njima može pripisati izvesna spontanost i talenat. Možda iznenađuje da su objekti zavisti ljudi koji pate od posledica rata, beskućništva ili od tlačiteljskih režima. Upravo je to opservacija koju želim da istaknem. To ne znači da poričem da su ova osećanja izmešana sa emocijama koje potiču iz saosećanja ili drugih shema identifikacije.
Ali moj cilj ovde je da naglasim element zavisti, žudnje za nečim što drugi ima. To nešto nazvaću intenzitetom iskustva. Dobar deo toga je zabeležen, lepo zapisan; na primer, uživanje u sedenju oko kuhinjskih stolova sa tadašnjim sovjetskim intelektualcima–disidentima; uživanje u melanholiji Centralne Evrope. Ovde je osnovna shema bila zavist izazvana pratećom pojavom ograničenog izbora i činjenicom da su ti istočni Evropljani mogli da računaju da će se efekti njihovih akcija i prestupa odmah ispoljiti, doduše kao krajnje neprijatni efekti. Bilo je tu i osećanja prisnosti. Krugovi autsajdera stvaraju surogat zajednice, prednost je bila u tome što disidenti obično nisu bili sektaški osobenjaci i nasilnici i niste morali da žrtvujete svoju individualnost, kao kod religioznih sekti.
Jedan nedavni slučaj snažne nostalgije jeste knjiga inače briljantne stručnjakinje za Benjamina, Suzan Bak-Mors (Buck-Morss), sa naslovom Svet snova i katastrofa. Odumiranje masovne utopije na Istoku i Zapadu. Ona nama tako mnogo zamera, nama građanima ranijih socijalističkih država, što se nismo više borili da sačuvamo dostignuća naših bivših društava i kaže da su se sve zaista kreativne stvari, uključujući i inicijative civilnog društva, pojavile pre promene. ⁴
Sa „Balkanom“ je drukčije, mada postoji jedan paralelan element, simetrija sa zastarelim terminom za Balkan, „Turska u Evropi“. „Sovjetska Evropa“ je bio pokrivač koji je prekrivao pola kontinenta, navodno stvarajući mrak. Posle smrti sovjetske imperije, a donekle i pre toga, Zapad je imao svoje miljenike. Poljaci, Mađari, Česi bili su skoro integrisani, polako su gubili svoj status stranaca. Danas su oni više kao neka ukroćena turistička posebnost na nivou Italije i Španije. Slovenija i baltičke zemlje su verovatno suviše male da bi bile ozbiljno uzete u obzir.
Rat zaista menja stvari, tako da se bivša slika Balkana pretvorila u nešto mnogo zlokobnije. Ipak, krenuću od jednog ranijeg momenta, od izjave jedne Engleskinje koja je radila u Jugoslaviji za jednu agenciju za pomoć Ujedinjenih nacija – UNRRA. „Oduvek sam osećala da ovde postoji prava civilizacija – možda je još uvek srednjovekovna, ali ta kultura je na izvestan način viša od naše. Ovi ljudi nisu izgubili svoje korene ni svoj moralni kodeks kada su transplantovani u ružnu i usamljenu džunglu ogromnih gradova. I dok sve prave sami, kao što se to još uvek ovde dešava, uključujući i sopstvenu poeziju i muziku, oni su više u miru sa samima sobom, više potpuni kao ljudska bića“. ⁵
Gospođica Vilson (Wilson) nije bila naročito pronicljiv posmatrač. Smatrala je da se ove osobine lepo uklapaju u transformaciju društva u sovjetskom stilu i nije bila u stanju da posumnja u bilo čije dobre namere, ali budući da je bila tako iskrena, izrazila je zavist na jasan način. Od njenog vremena, koncepcija multikulturalizma i razmišljanja o vezama među kulturama postali su u velikoj meri deo vokabulara prosečno obrazovane osobe. Pojavljujući se uglavnom pod maskom opšte spremnosti da se tolerišu razlike, bez pravog shvatanja ograničenja takvog opšteg stava, multikulturalizam je pogrešno koncipiran kao program. Njega uvek treba tretirati kao činjenicu.
U slučaju mog zavidljivog posmatrača, više znanja smanjuje intenzitet žudnje za čudnim i uzbudljivim načinom života tako što pokazuje složeniju mešavinu onoga što je blisko sa onim što je neočekivano.
Sociolog zamagljenog pogleda, pisac koji ne odustaje, posvećeni terapeut i kao poslednji, ali ne i najmanje važni, bezbrojni novinari koje ja opisujem kao ljubomorne, najčešće su ljudi koji u potpunosti zaslužuju divljenje. Ali samo mali broj njih bio je u stanju da uvidi da uzroci nedavnog jugoslovenskog rata nisu baš toliko različiti od uzroka drugih ratova, da ih vidi kao slom komunikacije u situaciji u kojoj su akteri sledili međusobno suprotstavljene nacionalističke ciljeve. Naravno, nastup ludila, neuspeh moralne imaginacije i političkog uzdravanja uvek su neponovljivo bolni.
Većina stranih posetilaca suviše insistira na razlici između svojih specijalnih i talentovanih prijatelja i divljaka u ovoj priči. Žrtve ne samo što su morale da budu bezgrešne, već su morale da budu izuzetne, u svakom smislu, kako bi bile vredne pažnje. Informant takođe ima sopstveni program, pri čemu je najčešća ona priča u kojoj se ističe lepa i mirna koegzistencija pre nego što je sve počelo. Prebacivanje krivice na tri ili četiri lidera nikad neće rešiti naše probleme.
Oni koji pričaju priče uvek računaju sa specifičnim efektom koji izazivaju tuđe nesreće: na njima možemo da grejemo ruke kao da ih držimo ispred vatre. Plemeniti stradalnik je, naravno, najbolji. Teško je ne pokleknuti pred glorifikujućim posmatračem kojeg motiviše njegova ili njena zavist za drugačijim životom. Obično se o ljudima sa Balkana misli kao o onima kojima nešto nedostaje i koji za nečim žude. To najčešće funkcioniše na sledeći način: osoba iz našeg regiona je dobar deo života provela baveći se istim knjigama ili nečim sličnim, što je istovetno sa onim čime su se bavili njene ili njegovi kolege ili koleginice.
Stoga, ona ili on prvo pokušava da se uključi u debatu kao osoba sa Zapada. Ali to baš ne uspeva. Tu su akcenat, paralaksa, zakašnjenja, odlaganja i premeštanja. Ako to ne uzmete u obzir, odustajete od toga da budete simbolično samodefinisani. Niko ne želi da upadne u „malinčizam“, slepo ulagivanje Zapadu, reč koju su stvorili Meksikanci prema Malinče, Kortesovoj (Cortes) prevoditeljki na lokalni jezik. ⁶
U svakom slučaju, što više pokušavate da se uklopite, sve ste svesniji hlađenja ili bar zbunjenosti sa strane vaših sagovornika. Još uvek ste drugačiji i što je još gore, pokušavate da to poreknete, pokušavate da zauzmete onaj stav koji pravi zapadni teoretičari rutinski kritikuju: želite da se priključite monopolističkoj, globalizujućoj Sili. Vi očigledno ne možete da budete na strani Drugoga. Vi morate da budete Drugi. Ali istočni Evropljani nekako nisu baš pravi, čestiti Drugi, njima je suviše stalo da budu Evropljani. Ljudi sa Balkana su još teži slučaj. Tamo je politički korektno primenjivati „plemensko“.
U suočavanju sa njima, čovek oseća zavist, jer je njima dozvoljeno da ispolje svoju agresivnost, može se preko njih čak malo i uživati u tome. Trezvena analiza je zaista mnogo dosadnija.
Trezvena analiza bi trebalo da vrlo pažljivo pogleda u odnose među kulturama, u napetosti i borbu za priznanje. Možda je tačno, kao što tvrdi Bahtin (Bahtin), da se jedna kultura otkriva samo kroz oči druge. Po Deridinim (Derrida) rečima, ono što je svojstveno nekoj kulturi ne može da bude samo ona sama. Štaviše, svaka kultura je po definiciji multikulturna. Nema čistog i neizmešanog porekla, nema čiste suštine. Kulture su uvek proizvod onoga Nečeg Između, pri čemu je transmisija bila tako uspešna da je zaboravljena.
Za Evropljane, Balkan je nešto između strane kulture i slabije varijante njihove sopstvene kulture. U naše doba, većina stanovnika Balkana deli mnogo navika i uverenja sa svojim zapadnim susedima. Oni nisu sasvim neprozirni, nisu potpuno zatvorena knjiga. Oni nekako prednjače u karakteru svake kulture. Većina njih želi da se takmiči sa Zapadom: ali to je, na izvestan način, njihov izbor ili neispunjena želja. Oni imaju budućnost: oni imaju istoriju. Njima možda treba zavideti.
Napomene
1 Melanie Klein, Envy and Gratitude and Other Writings, London 1963 („Envy and Gratitude“, 1957).
2 Richard Wollheim, On the Emotions, London 1999.
3 Katherine Verdery, National Identity under Socialism, Berkeley 1991.
4 Susan Buck-Morss, Dreamworld and Catastrophe, Harvard, Ma., 2000.
5 Francesca M. Wilson, Aftermath (London 1947), str. 161–62.
6 Vidi: Tzvetan Todorov, The Morals of History (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1995), str. 73.
Prevod: Vesna Duverović
Izvor: Nadežda Čačinović, „An Envious Look“ (rukopis)
Collectanea 03 / Balkan kao metafora: Između globalizacije i fragmentacije
