Komunizam kao svetski poredak trajao je tačno od 1917. do 1957, do onog dana (beše li i to u oktobru?) kada je lansiran prvi veštački satelit »Sputnjik«. Ironijom istorije, genije zemlje koja je marksističku utopiju prevela u povesnu zbilju bio je isti onaj koji je pronašao i »šifru« za dokinuće te utopije. S erom veštačkih satelita, koju je upravo sovjetski »Sputnjik« otvorio, nastupilo je doba elektronske kosmologije. Razvoj satelitske tehnologije omogućio je pravu revoluciju u antropološko-gnoseološkoj sferi – čovek je prvi put postao svestan toga da je planetarno biće. Gravitacijski, »zemaljski« princip, naprosto, nije više funkcionisao, i čovek se suočio s izazovom agravitacijskog, »kosmičkog« mišljenja, s obećanjem bestežinstva. Tu promenjenu sliku sveta literarno, možda najupečatljivije uobličio je američki pisac Thomas Pynchon u romanu Gravity’s Rainbow (Duga gravitacije, 1973), remek-delu epohe »zrelog« postmodernizma. Njegove varijacije na temu entropije postale su lozinka svakog učenog razgovora. S naučne strane, »ideologiju« satelitskog doba najbolje je izložio kanadski stručnjak za komunikacije Marshall McLuhan, u svom već klasičnom delu The Guttenberg Galaxy (Gutenbergova galaksija, 1962). Njegova teza o »vrućim« i »hladnim« medijima iz temelja je izmenila dotadašnje teorije o komunikacijama. Televizija, a naročito satelitska televizija, te razvoj računarske i video tehnologije, trijumfalno su potvrdili njegovo viđenje planete Zemlje kao »globalnog sela«. McLuhan, ukratko, uči da je čovek, pre pronalaska štampe, bio »auditivno« biće, više oslonjen na čulo sluha, govornu reč, što je po njemu najpotpuniji vid komunikacije (»vrući« mediji). Stoga je taj čovek bio više plemensko (»tribalno«) biće od potonjeg čoveka. Televizija je, naprotiv, »hladan« medij (zbog svoje nesavršene, mozaične slike), te stoga zahteva napor od posmatrača, koji time biva »uvučen« (involved) u prizor. Plemenski ili tribalni pogled na svet zasnovan je na gravitacijskom mišljenju, na principu misaone sile teže koja ideju stalno vuče prema dole, čvrsto je usađujući u zemlju, u tlo, u podneblje, omeđujući je geodezijom, katastarskim međama, državnim granicama… Kosmopolitski ili planetarni pogled na svet kruži, nesputan, vakuumom celestijalnog prostora, iskreći i trepćući svojim produženim čulima u vidu elektronskih signala koji se sudaraju u haosu onoga što francuski mislilac Jean Baudrillard naziva »komunikacijska ekstaza«. »Sputnjik« je, dakle, bio tempirana bomba ili, ako hoćete, auto-imuni defekt u organizmu komunizma koji je dokrajčio upravo onaj pogled na svet na kojem se marksistički fundamentalizam i zasnivao – ksenofobični i šovinistički izolacionizam u granicama vlastitog tla, krvi, roda. Ali, televizija, video i kompjuteri učinili su svoje: mediji su »uselili« celi svet u naše domove, a otpor je bio potpuno uzaludan. Jugoslovenski komunizam, naravno, nije bio izuzetak u tom pogledu. On je skoro pola veka sav svoj legitimitet zasnivao upravo na tom tribalističkom strahu od suseda (»tuđe nećemo, svoje ne damo!«). Takozvani međunacionalni odnosi bili su (i, na žalost, ostali) drugi »džoker« u toj igri, iskorištavan svaki put kad se ovo društvo suočavalo s nužnošću promene. Svi legitimni interesi bilo kojeg segmenta bivšeg jugoslovenskog društva uvek su bili dezavuisani optužbom ili strahom od »nacionalizma«. U osnovi je, međutim, to uvek bio najobičniji seoski sukob oko međa, podignut na širu, republičku ili federalnu, ravan. Jedan seljak udario na drugog jer njegova šljiva raste na međi! Budući da su kod nas »plemena« imala svu vlast (ogromna većina jugoslovenskih komunističkih moćnika dolazila je iz »pasivnih« krajeva), mogla su se svađati oko međa do mile volje. Kad bi »zagustilo«, puštali su u nebo zmaja »međunacionalnih odnosa«, i svi bi se rastrčali da ga uhvate za slobodni kraj konca. Onda bi udarili po »nacionalizmu«, pa bi se malo, za promenu, »raspirivalo« bratstvo i jedinstvo koje je, opet, uvek rađalo samo još snažniji nacionalizam, i tako u nedogled, dok se prvobitni razlog za nemir ne bi zaboravio. Nije, stoga, čudo što su sve te plemenske borbe rezultirale tako što se zmaj definitivno otkačio, a ruke podignute u zrak da ga uhvate krenule jedna na drugu… Proizvodeći i stimulišući plemensku svest, jugoslovenski komunizam je na Kosovu, konačno, dobio i svoje »pleme nad plemenima«. Vršeći nekontrolisane eksperimente s »nacionalizmom«, jugo-komunsti su stvorili sebi svog Frankenštajna, a mi smo još i danas publika koja gleda taj film. Dalju »kosovizaciju« Jugoslavije mogućno je sprečiti, metaforički govoreći, samo projektom jedne elektronske kosovologije. Sećate li se jedne od onih tipično komunističkih kampanja od pre pet-šest godina koja se vodila pod sloganom »Imaš kuću, vrati stan«? Treba predložiti da se sad povede jedna slična kampanja pod reklamnim sloganom »Imaš kompjuter, vrati pištolj«, gde bi država, u zamenu za pet miliona primera (i to samo ručnog) vatrenog oružja u privatnom posedu svojih državljana, ponudila svakom od njih – kompjuter. (Oni s puškama i automatima »zaslužuju« kompjuterski terminal, a oni sa još težim naoružanjem i ceo računarski centar!) Ideja, kad se bolje razmisli, i nije tako šaljiva. Svako ko je ikad seo pred ekran PC-a zna da se iz toga ne može izaći neoštećen«: sva »vruća« čulnost balkanskog »auditivca« ima da se smrzne suočena sa »hladnom« računarskom logikom. Tu više ne pomažu psihološke kategorije tipa »široka slovenska duša«, pa našem čoveku ostaju samo dva izbora: ili da se podvrgne diktatu »hladnog«, vizuelnog mišljenja, ili da propadne, nesposoban da sa svojih ograničenih i neproduženih pet čula opstane u svetu savremene elektronske paradigme.
Beogradski krug, 1992.