Uvod: Od hiperrealnosti do virtuelne realnosti
Često se kaže da je konstrukcija etničkih ili kulturnih granica potpuno arbitrarna. Ova arbitrarnost se nikada ne dovodi u pitanje. Štaviše, savremeni antropolozi smatraju koncept »nacije« veoma sličnim konceptu »rase«, naime, radi se o pojmu koji neki ljudi zaista koriste, ali »u stvarnosti« taj pojam nema neko »objektivno« značenje. Naravno, ovo ne znači da se ljudi zaista ne ponašaju na osnovu sopstvenih pretpostavki i predrasuda, koje uključuju ideje izvedene iz koncepta »nacije«. Tako da nešto što ne postoji u »realnosti« može da proizvede vrlo ozbiljne i realne posledice.[1]
Ovo pozicioniranje na jednoj ili drugoj strani onoga što neki, ili mnogi, ljudi smatraju za realno neki savremeni teoretičari posmatraju kao nešto što je povezano sa pojmom hiperrealnosti.[2] Hiperrealnost predstavlja stvarnost koja je konstruisana i artificijelna, ali sa punom svešću učesnika ove stvarnosti. Radi se o stvarnosti koja postoji, dok u isto vreme negira, ili poništava, druge realnosti, ali činjenica da su njeni učesnici i kreatori potpuno svesni njene artificijelnosti otvara mnogobrojne mogućnosti za paradokse.
Hiperrealnost je mesto, ili područje, domen, polje, itd., gde se svi paradoksi susreću i koegzistiraju, jedni pored drugih. Paradoksi su predstavljeni kao očigledni, vidljivi, kroz medije, i ovo je nešto što jasno razgraničava hiperrealno sa kraja XX i početka XXI veka od nadrealnog i ma kojih sličnih koncepata.
Medijski input omogućava ljudima da vide, i postanu svesni, sebe kao drugih. Priroda savremene tehnologije, Netscape, film, TV, video, CD-ROM, različiti oblici interaktivne elektronske umetnosti, čini da su predstave ove drugosti izuzetno raširene, posebno na »Zapadu«. Priroda savremene tehnologije takođe čini sve paradokse sveta u kojem živimo vidljivijim.[3]
U nekim raspravama, hiperrealnost se povezuje sa virtuelnom realnošću, VR,[4] ili sajberspejsom. Kako virtuelna realnost, VR, tako i određeni pojmovi, posebno kad se radi o granicama, tradicijama ili davanju imena, u vezi sa politikom na Balkanu,[5] predstavljaju zanimljive primere hiperrealnih konstrukcija.
VR se u literaturi takođe pominje kao »artificijelna stvarnost«, »virtuelni svetovi«, i ponekad se smatra da ona predstavlja »vizuelni oblik sajberspejsa«.[6] Ona se takođe definiše kao »realna ili simulirana sredina u kojoj onaj ili ona koji/koja opaža ima osećaj tele-prisustva« (Steur 1992; citiran kod Featherstone & Burrows 1995: 5).
»Radi se o sistemu koji obezbeđuje realističan osećaj da je neko potpuno uronjen u sredinu« (Featherstone & Burrows 1995: 6).
Kako kaže Hauard Rajngold (Rheingold):
Virtualna realnost je revolucionarna tehnologija koja vas uranja u kompjuterski generisan svet koji ste sámi napravili, sobu, grad, čitav sunčev sistem, unutrašnjost ljudskog tela. Uz pomoć kompjuterskih rukavica, kacige nalik na onu iz »Ratova zvezda« i nešto super-sofisticiranog softvera, sada možete istražiti neispitanu teritoriju ljudske imaginacije sa svim svojim čulima netaknutima.[7]
Na virtuelnu realnost se takođe gleda i kao na »način da ljudi vizualizuju, manipulišu i stupe u interakciju sa kompjuterima i ekstremno složenim podacima«.[8]
Mislim da se određivanje mesta u jugoistočnoj Evropi može posmatrati na sličan način, jer ono predstavlja način da ljudi vizualizuju, manipulišu i stupe u interakciju sa pojedinim vrlo ritualizovanim pojmovima, kao što su »nacija«, »istorija«, »tradicija«, itd. Trik se sastoji u tome da se ovi složeni podaci učine da izgledaju prosto i jednostavno. Daću tri primera za ovo.
1. Republika Makedonija
Zbog određenih zaista izuzetnih političkih razloga, od kojih neki izgledaju kao da su direktno preuzeti iz Joneskuovog (Ionescu) »teatra apsurda«, Makedonija je suočena sa vrlo specifičnim problemima: njeni susedi tvrde da ona ne postoji.
Albanija tvrdi, mada nezvanično, da zapadni deo zemlje, gde živi većina Albanaca u Makedoniji, treba da dobije autonomiju i verovatno se eventualno pripoji Albaniji. Srbija i Makedonija imaju nerešenih teritorijalnih pitanja, a većina Srba veruje da su Makedonci samo »južni Srbi«, izraz korišćen za vreme srpske okupacije, između 1912. i 1941.
Bugarska tvrdi da, mada Makedonija kao država postoji, Makedonci slovenskog porekla ne postoje, te da su oni u suštini samo Bugari koji još uvek nisu shvatili svoj »pravi«, to jest bugarski, identitet. Nedavno je bugarska vlada zaključila da postoji bugarska, a ne makedonska, manjina u severnoj Albaniji.
Konačno, Grčka veruje da bliski odnosi koje Makedonija ima sa Turskom[9] predstavljaju opasnost za Grčku. Ovaj stav je povezan i sa grčkim odbijanjem postojanja makedonske nacionalne manjine[10] u severnoj Grčkoj i odbijanjem da se ovoj manjini obezbede elementarna ljudska prava, kao što je, na primer, upotreba sopstvenog, makedonskog, jezika.[11]
Makedonski jezik je priznat kao poseban južnoslovenski jezik od strane svih zemalja u svetu, osim makedonskih suseda, Grčke i Bugarske. Zbog grčkog pritiska, severna grčka pokrajina se takođe zove Makedonija, Makedonija je, aprila 1993., primljena u UN, a potom i u druge međunarodne organizacije, pod privremenim imenom, koje je u upotrebi i danas, u decembru 2002: Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija.
Makedonija se još uvek oslovljava ovim imenom, ili akronimom »FYROM«, u zvaničnoj komunikaciji sa UN, Evropskom Unijom, SAD, i mnogim međunarodnim organizacijama, ali ovaj izraz, kao i ovakav način oslovljavanja, gotovo svi Makedonci smatraju izuzetno uvredljivim.
Dakle, Makedonija je nova država koja možda postoji a možda i ne, koju nastanjuju ljudi koje njeni susedi istovremeno i negiraju i prisvajaju, i koji govore jezikom koji možda postoji a možda i ne…
Makedonija ne samo da pruža neke zanimljive primere za hiperrealnost, ona je sáma hiperrealna!
2. Republika Slovenija
Određeni osećaj hiperrealnosti postoji i u vezi sa Slovenijom, koja je kroz svoju istoriju bila:
zemlja tako dobro uklještena između Istoka i Zapada, tokom tako mnogo vekova, da je u stvari nestala. Ili, da budem precizniji, nije se uopšte pojavila, sve do proleća 1991. Nejasan položaj Slovenije u ovoj »zoni sumraka« između Istoka i Zapada, nedavno, između ogromnih suprotstavljenih orvelovskih blokova druge polovine XX veka, ni u kom slučaju nije minimizovao bitke vođene na njenom tlu. (U Hemingvejevom romanu iz Prvog svetskog rata, Zbogom oružje, koji predstavlja hroniku pokolja na Sočinom frontu, nijednom se ne pominje Slovenija, mada se radnja romana gotovo isključivo odvija na teritoriji današnje države.) Nevidljivost Slovenije na globalnoj sceni i nepredvidljiva nesigurnost njene sudbine učinili su da Slovenci budu podsvesno prilagođeni otkrivanju promena pritiska na istorijskoj i ideološkoj ravni.[12]
Naravno, ova prilagođenost ima svoje granice. One su najuočljivije prilikom komunikacije sa njenim susedima, na političkoj ravni. Mada većina Slovenaca smatra sebe za »civilizovane«, ovo nije stanovište koje dele njihovi severni susedi, u Republici Austriji.
Kako je 1992., u londonskom dnevniku Guardian tvrdio slovenački kulturni kritičar/ideolog/filozof/psihoanalitičar Slavoj Žižek, pojedine evropske nacije smatraju svoju južnu granicu granicom između »civilizacije« i »divljaštva«. Južna granica predstavlja »kraj sveta kakvim ga mi znamo«, to je prostor gde »civilizacija« prestaje i gde »divljaštvo« počinje. Ovako na svoju južnu granicu gledaju Austrija, Slovenija, Hrvatska i Srbija.
Naravno, niko ne negira da Slovenija postoji, mada izgleda ima nekih problema oko postojanja etničkih Slovenaca u jugozapadnoj Austriji, u Koruškoj, ali je vrlo zanimljivo videti nešto, državu, narod, kako nastaje iz ničega. Dobar primer za creatio ex nihilo.
3. Savezna Republika Jugoslavija
Još jedan dobar primer hiperrealnosti je sadašnja država SR Jugoslavija, koja je sve do nedavno, do kraja 2000., tvrdila da je u direktnom kontinuitetu sa nekadašnjom SFR Jugoslavijom.
Glavni problem sadašnje Jugoslavije jeste to što je ona zasnovana na Ustavu za koji su, 27. aprila 1992., glasali poslanici Skupštine bivše Jugoslavije. Oni nisu imali nikakvog zakonskog osnova da glasaju za ovaj Ustav, a ipak su to učinili, i čudan novi entitet, federacija Srbije i Crne Gore, je rođen.[13]
Stvaranjem ovog novog entiteta, srpski političari, koji dominiraju Jugoslavijom, pokušali su da uspostave vezu sa mitskim dobom srpske istorije, a u isto vreme i da ostave sećanje na nešto što mnogi ljudi u Beogradu pamte kao »dobra stara vremena« komunističke Jugoslavije, kada su svi bili zaposleni, ako nisu otišli da rade u zapadnu Evropu ili SAD, i svi imali dovoljno novca za život.
Stav međunarodne zajednice prema ovom entitetu bi se takođe mogao opisati kao hiperrealan. Posle 1995., sve evropske zemlje su otvorile ambasade u Beogradu, ali bez formalnog priznavanja nove države, koje je usledilo tek krajem 2000. Do tada SRJ nije bila član nijedne međunarodne institucije, kao što su OUN, MMF, Svetska banka, itd.
Nedavno su počeli pregovori o re-definisanju unije Srbije i Crne Gore, pod budnim okom Evropske unije. Crna Gora se ne smatra delom savezne države, ali je delom SRJ smatraju EU i »međunarodna zajednica«. Kosovo je možda sastavni deo države, prema Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244, a možda i nije…
Prema tome, možda Jugoslavija, i neki njeni delovi, postoji, a možda i ne, sve zavisi od okolnosti.
VR na Balkanu
Softver i specijalizovana oprema za VR, što uključuje Generatore slike, uređaje za manipulaciju i kontrolu, Rukavice sa senzorima i »Head Mounted Display« (HMD), pomažu da se stvori sredina u kojoj je gotovo sve moguće.[14]
U svetu virtuelne realnosti, pojedinac je potpuno uronjen u svet koji ona ili on oseća kao stvaran ili objektivan. Sva čula se prilagođavaju ovoj situaciji. Osećanje »pripadnosti« ambijentu VR je potpuno.
Korisnica ili korisnik se prilagođavaju drugačijem ritmu pokreta, sporijem nego izvan VR ambijenta, jer nagli pokreti mogu stvoriti osećaj mučnine i izuzetnu neprijatnost. Međutim, postoje neki problemi i mogući rizici za zdravlje.
Godine 1993., Cyber Edge Journal je, u broju 17, objavio rezultate istraživanja urađenog na Univerzitetu u Edinburgu, Department of Psychology, Edinburgh Virtual Environment Lab, o napregnutosti očiju kao posledici upotrebe HMD.
Osnovni test se sastojao u tome da se 20 mladih ljudi stavi na stacionarne bicikle, nakon čega bi se oni, opremljeni sa HMD, kretali virtuelnim seoskim putem.
(…) Nakon 10 minuta lagane vožnje, subjekti su testirani… »Rezultati su bili alarmantni: merenja vida na daljinu, binokularne fuzije i konvergencije, ukazala su na jasne znake binokularnog stresa na značajnom broju subjekata. Više od polovine subjekata je takođe prijavilo simptome stresa kao što je zamućen vid«.[15]
Simptomi stresa mogu uključivati i saplitanje o stvarne objekte, simulatorsku bolest, dezorijentisanost koja nastaje zbog različitih signala o pokretima koje daju oči i unutrašnje uho, prenapregnutost očiju, itd., prema Džonu Negleu (Nagle), u Isdale 1998.
Izgleda da prilagođavanje virtuelnoj realnosti nije previše kompatibilno sa životom i iskustvom stvarne, ili fizičke, termin koristi Džejron Lenier (Lanier),[16] realnosti.
Mislim da je ovo važan element koji treba uzeti u obzir kada se diskutuje ili pokušava da razume politika jugoistočne Evrope ili Balkana. Na svoje specifične načine, političari i teoretičari[17] iz ovog dela Evrope teže konstruisanju sopstvenih VR ambijenata, kreirajući i re-kreirajući svoje države kao virtuelna mesta.
Ova virtuelna mesta postoje u vremenu i prostoru, i njihovi virtuelni građani mogu svim svojim čulima iskusiti njihovu egzistenciju.
Na primer, neki vodeći srpski istoričari gledaju na XIII vek kao na početke srpske »državnosti«. Potpuno je beskorisno pokušavati da im se objasni da pojmovi kao što su »država«, »nacija« ili »državnost«, kako se danas upotrebljavaju, potiču iz zapadne Evrope posle renesanse, posle XVII veka, dok bi se za Balkan mogli upotrebljavati tek od prvih decenija XIX veka.
Za najveći deo Srba, Kosovski boj, koji se navodno dogodio 1389., predstavlja čin odbrane Evrope od otomanske, ili muslimanske, islamske, itd., opasnosti. Na kolaps srpske srednjovekovne države, koji je usledio sredinom XV veka, gleda se kao na konačnu cenu koja je plaćena za slobodnu, to jest hrišćansku, Evropu.[18] Prema tome, Evropa Srbima duguje svoje razumevanje, priznanje, finansijsku pomoć, itd.
Drugi primer virtuelnog mesta postavljenog u vremenu jeste ideja Velike Makedonije od strane slavomakedonskih nacionalista. Ova ideja se bazira na osvajanjima Aleksandra Velikog, Makedonskog, otprilike 1000 godina pre nego što su Sloveni uopšte došli na Balkan.
Ova čudna konstrukcija bi uključivala današnju Republiku Makedoniju, kao i delove Grčke, Bugarske i Albanije. Kao takva, ona se u virtuelnom prostoru preklapa sa drugim Velikim konstrukcijama: Velikom Srbijom, koja bi, osim Srbije i Crne Gore, uključivala i delove Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Albanije i čitavu Republiku Makedoniju, Velikom Bugarskom, Bugarska, Makedonija, delovi Grčke i Albanije, i Velikom Albanijom, Albanija, delovi Grčke, Makedonije i Srbije.
Kao što sam već spomenuo, i sámo postojanje nekih država, kao, na primer, Republike Makedonije, potpuno je neshvatljivo za neke druge države, u različitim aspektima, za Srbiju ili SR Jugoslaviju, Grčku i Bugarsku. Na primer, sa zvaničnog grčkog stanovišta, njen severni sused je potpuno »virtuelan«.
Mada su ove konstrukcije logički nekoherentne, nekonzistentne i međusobno nekompatibilne, one sasvim dobro funkcionišu u virtualnom prostoru. One se takođe i hrane jedne drugima, i na određen način zavise jedne od drugih.
Problemi moguće komunikacije su rešeni na veoma elegantan način: nema komunikacije, izabrani predstavnici »naroda« obično samo ponavljaju ono što im je rečeno da treba da kažu i ono što su uvek verovali da treba da kažu: da je njihov narod najstariji, najbolji, uvek u pravu, i da je baš njihov narod najviše propatio.
Prema tome, treba im pružiti sve privilegije za »njihovu« verziju ovih virtuelnih mesta. Ova virtuelna mesta bi postepeno trebala da se pomešaju i konačno potpuno zamene realna mesta.
Virtualni izlazi?
Ovde je važno napomenuti da bilo koja verzija ovih virtuelnih mesta ne može biti posmatrana kao istinita ili lažna. Sve verzije su istinite, unutar svojih specifičnih istorijskih/kulturnih/etničkih/tradicionalnih premisa.
Unutar virtuelne realnosti, bilo koji virtualni ambijent jednostavno postoji. Kako su pomenuli Critical Art Ensemble u svom VIPER predavanju:
»Primarna vrednost VR za spektakl nije u tehnologiji, već u tome da se ona doživljava kao mit«.[19]
Virtuelna realnost se stavlja u praktičnu upotrebu tek kada korisnica ili korisnik stave na sebe rukavice, HMD, stereo slušalice i kompjuterizovanu odeću (datasuit), i uključe svoj kompjuter.
Tako da je i nepraktično i nemoguće raspravljati se sa pristalicama ili kreatorima virtuelnih mesta, oni su uvek u pravu, jer su zauvek zatvoreni u sopstvenim virtuelnim sredinama.
Jedan primer koji je bio veoma aktuelan između marta i početka juna 1999: NATO bombardovanje Jugoslavije je zapadnim gledaocima prezentirano kao nešto čisto virtuelno.[20] Bio je to rat koji u stvari i nije bio rat, bombardovanje da bi se spasili Albanci, mada bi povremeno NATO avioni pogodili i ubili na desetine Albanaca, ali bilo je to za njihovo dobro!
Bombardovanje takođe nije bilo usmereno na civile, ali najveći deo civilne infrastrukture je uništen, bolnice, stambene zgrade, autobusi i putnički vozovi su bivali pogođeni, ali, opet, ništa lično, sve je to bilo za dobro i za konačni užitak naroda Srbije.
Bio je to rat za prestanak svih balkanskih ratova. Još uvek preostaje da se vidi da li je uspeo u tome.
U srpskim zvaničnim diskursima bombardovanje je predstavljalo živi dokaz da je zapadni svet bio i ostao protiv Srba, i to je još jedan razlog zbog kojeg ljudi treba da se povuku u svoja virtualna skloništa, gde će biti dobro zaštićeni od bilo kakvih blesavih ideja kao što su »demokratizacija«, »sloboda misli« ili »sloboda izražavanja«.
Kada se radi o opstanku naroda, svi njegovi pripadnici moraju složno stati kao jedan i hrabro se suprotstaviti gnevu svetskih sila. Njihova herojska smrt će biti samo ponavljanje herojskog Kosovskog boja iz 1389., što je još jedan dokaz da čak i u smrti i razaranju, poraženi stoji na pijedestalu daleko višem od onog na kojem je pobednik.
I potpuno je razumljivo da čudnom igrom sudbine, narod koji je jednom spasao hrišćansku Evropu od muslimanskih Turaka, padne kao žrtva iste te Evrope, u stvarnosti, samo Velike Britanije, zajedno sa SAD.
Jedna od najočiglednijih posledica dugotrajne upotrebe virtuelne realnosti jeste to da korisnici osećaju vrtoglavicu i da se nakon upotrebe VR kreću malo sporije nego što je to »normalno«. Prilagođavanje drugačijoj sredini zahteva izvesno vreme. Ovo se ponekad naziva »VR leg«, po analogiji sa »džet legom«.
Bilo bi potpuno neproduktivno, osim, možda, samo da bi se neko ismejavao, tražiti od osobe koja je upravo skinula svoju kacigu da izvede neki zahtevan fizički čin, kao, na primer, da skače ili da potrči, i tome slično.
Dolazi do nečega što je Virilio (Virilio) nazvao »fundamentalnim gubitkom orijentacije«,[21] osećanja vrtoglavice koje, u slučaju bivših jugoslovenskih naroda, i posebno Srba, sprečava ljude da uoče bilo kakvu razliku između stvarnog i izmišljenog.
Zbog svega ovoga, ne vidim nikakav razlog da se očekuje da će ideolozi, teoretičari, političari ili proponenti virtuelnih mesta, početi da se ponašaju na način koji bi se mogao nazvati »pristojnim«, to jest, da koriste racionalne argumente, da budu u stanju da razmatraju i stanovišta drugih učesnika u raspravi, da prihvate mogućnost da možda i nisu uvek u pravu, itd.
Uvek se mora imati u vidu poseban ambijent koji oni vide i osećaju kao svoj, u kojem se osećaju ugodno, a tako se i ponašaju.
Jedan način suočavanja sa njima bio bi da se u razgovorima ili pregovorima o bilo kojim pitanjima u jugoistočnoj Evropi uključe i kvalifikovani psiholozi i kompjuterski eksperti koji se razumeju u VR. Mislim da bi ovo znatno doprinelo međusobnom razumevanju i verovatno omogućilo daleko bolju komunikaciju.
Drugi način bi bio brži i efikasniji, ali možda isuviše nagao i ne naročito diplomatski: jednostavno, isključiti kompjuter.
Naravno, uvek postoji i mogućnost ubacivanja virusa, virusa demokratizacije, koji mora biti ubačen od strane nekoga izvan regiona, jer lokalni narodi nemaju ni snage ni volje da isprobaju tako nešto.
Ali da li su zemlje koje odobravaju masovna ubistva civila da bi se zaustavila masovna ubistva civila moralno u stanju da predlože ovako nešto? Ili je njihov krajnji odgovor samo još više nasilja da bi se zaustavilo nasilje?
Kad se sve ovo uzme u obzir, neko bi se mogao zapitati zašto bi bilo koji balkanski narod napustio svoje virtualne svetove. U njima se nalaze stvari, pojmovi, mesta, narodi i, što je od presudne važnosti za nacionalno jedinstvo, neprijatelji koje oni jako dobro poznaju, znaju kako da se ponašaju prema njima i šta prema njima da osećaju.
Postoje čak i male nevladine organizacije koje mogu da funkcionišu pružajući simulaciju demokratizacije, dok se u stvari baš ništa ne menja. Bilo kakva promena bi pripadnike ovih naroda samo bacila u haos, što je poslednje što kreatori globalne politike žele na Balkanu.
Na kraju krajeva, izgleda da će se kako ljudi iz ovog dela sveta, tako i oni koji im žele sve najbolje, njihovi kritičari, i oni koji ih povremeno bombarduju, složiti da neki ljudi nikada ne treba da napuste svoje sobe za igranje i nikada ne treba da skinu svoje kompjuterizovane rukavice.
Bar za sada.
Napomene
1. Virilio tvrdi da smo svedoci ne kraja istorije, već kraja geografije. Virtuelna realnost je ušla u domove miliona gledalaca CBS, CNN, BBC i drugih velikih korporacija sa poslednjom intervencijom NATO-a u Jugoslaviji. Paul Virilio, »Un monde surexposé«, Le Monde Diplomatique, August 1997. www.mondediplomatique.fr/1997/08/VIRILIO/8948.html
Na sličan način, zabijanje aviona u oblakodere Svetskog trgovačkog centra u Njujorku 11. septembra 2001., moglo bi se posmatrati kao izlazak jedne supersile iz sfere virtualnog. Upor. Slavoj Zizek, »Welcome to the Desert of the Real«, www.lacan.com/desertsym.htm
2. Na primer, Jean Baudrillard, Le crime parfait, Paris: Gallimard, 1995; i Umberto Eco, Travels in Hyperreality, preveo William Weaver, San Diego & New York: Harcourt Brace Jovanovic, 1986.
3. Za paradokse u vezi prostora i vremena, v. Virilio, O Espaço Crítico e as Perspectivas do Tempo Real, preveo Paulo Roberto Pires, São Paulo: Editora 34, 1993.
4. Izraz je 1986. skovao Džejron Lenier, i pored svih primedbi gramatičara i »čistih« naučnika, ovaj izraz je ušao u popularnu upotrebu.
5. Naravno, »Balkan« je takođe konstrukcija, posebno korišćena tokom poslednje decenije u svrhu konstruisanja, dekonstruisanja i rekonstruisanja različitih identiteta, »mi« sa »Balkana« nasuprot »njima« sa »Zapada«, kao i da bi se postavila zanimljiva hipoteza od strane nekih naučnika iz regiona, posebno Srpkinja i Srba koji žive u SAD, da su »velike sile« uzrok sveg zla, te da je njihovo delovanje uvek odlučujuće određivalo balkansku politiku.
6. »Na osnovu onoga što piše Sterling (1990), sajberspejs je najbolje posmatrati kao generički termin koji se odnosi na niz različitih tehnologija, od kojih su nam neke poznate, neke su dostupne tek odnedavno, neke su u fazi razvoja, a neke još uvek u domenu fikcije, a zajedničko za sve ove tehnologije jeste njihova sposobnost da simuliraju ambijente sa kojima ljudi mogu da stupe u interakciju. Drugi autori radije upotrebljavaju izraz kompjuterski-posredovana komunikacija (CMC) (Jones 1994) u odnosu na istu grupu fenomena« (Mike Featherstone & Roger Burrows, »Cultures of Technological Embodiment: An Introduction«, Cyberspace/Cyberbodies/Cyberpunk: Cultures of Technological Embodiment, Featherstone & Burrows, eds., London: Sage, 1995, str. 5.
Isti autori prave razliku između »Barlouvljevog (Burlow) sajberprostora«, »virtualne realnosti« i »Gibsonovog (Gibson) sajberprostora«. S. Jones, ed., Cybersociety, London: Sage, 1994; Bruce Sterling, »Cyberspace (™)«, Interzone 41, 1990; J. Steur, »Defining Virtual Reality: Dimensions Determining Telepresence«, Journal of Communications 42(4), 1991.
7. Howard Rheingold, Virtual Reality, London: Mandarin, 1991.
8. Citirano u: Jerry Isdale, »What is Virtual Reality?«, Online, 1998. http://vr.isdale.com/WhatIsVR.html
9. Bugarska i Turska su bile prve države koje su priznale Makedoniju pod njenim ustavnim imenom.
10. Human Rights Watch i druge nevladine organizacije smatraju da na ovom području živi između 15000 i 50000 slovenskih Makedonaca.
11. Ovo su stvari koje su veoma prisutne u savremenoj antropologiji. Godine 1995., došlo je do velike kontroverze kada je izdavačka kuća Cambridge University Press, u veoma poznoj fazi i mimo znanja svojih urednika za antropologiju, odbila da štampa knjigu Anastasije Karakasidu (Karakasidou), koja se, uglavnom, bavila slavomakedonskom manjinom u severnoj Grčkoj.
Navodno se izdavač plašio da bi objavljivanje knjige moglo jako da naljuti Grke. Kontroverza je dovela do javne konsternacije, poziva na bojkot Cambridge University Press, kao i ostavke nekih članova njihovog uređivačkog odbora, među kojima i Majkla Hercfelda (Herzfeld) sa Harvarda, jednog od najpoznatijih i najcenjenijih antropologa na svetu. Knjigu je 1996. objavila izdavačka kuća University of Chicago Press.
12. Michael Benson, »The Future is Now«, u: How the East Sees the East, Piran, Slovenia: Obalne Galerije, 1995, str. 83.
13. Upor. Aleksandar Bošković, »Hyperreal Serbia«, u: Arthur and Marylouise Kroker, eds., Digital Delirium, Montréal: New World Perspectives, 1997; takođe u CTheory: http://www.ctheory.net/text_file.asp?pick=172.
14. Pod uslovom da se prvo programira.
15. Citirano kod Isdale 1998.
16. Adam Heilbrun, »Jaron Lanier: A Vintage Virtual Reality Interview«, 1988, dostupno na: http://www.advanced.org/~jaron/vrint.html.
17. Ovde moram da naglasim da ne smatram da su političari niti teoretičari ovo radili sámi od sebe, sve što su oni činili dolazilo je od naroda, često uz ogromnu javnu podršku za njihove nastupe i izjave, tako da bi se moglo reći da su oni nastupali i u ime naroda.
18. Treba dodati da kako zvanični predstavnici balkanskih nacionalnih država, tako i većina »običnih ljudi« vidi sebe »na raskršću između Istoka i Zapada«, i to smatra za osnovni razlog svojih problema, kako prošlih, tako i sadašnjih.
Međutim, mnogi drugi delovi Evrope su takođe bili na ovom raskršću u različitim periodima svoje istorije. Ovo važi, na primer, za Rusiju, Finsku i Španiju.
Ovo je možda ostatak verovanja, koje je često moguće naći u »tradicionalnim kulturama«, u XIX veku zvanim »primitivna društva«, da se određena etnička grupa nalazi u sámom središtu kosmosa, duž ose svemira (axis mundi), tako da bilo šta što se desi etničkoj grupi, »narodu«, utiče na sudbinu čitavog svemira.
19. Critical Art Ensemble, »Posthuman Development in the Age of Pancapitalism«, u: ZKP 3.2.1, Ljubljana: Ljubljana Digital Media Lab, 1996.
20. Arthur & Marylouise Kroker, »Fast War/Slow Motion«, CTheory, 1999. http://www.ctheory.net/text_file.asp?pick=209
21. Paul Virilio, »Speed and Information: Cyberspace Alarm!«, translated by Patrice Riemens, CTheory, 1995. http://www.ctheory.net/text_file.asp?pick=72
Aleksandar Bošković, »Virtualni Balkan: imaginarne granice, hiperrealnost i sobe za igranje«, u publikaciji Collectanea 03: Balkan kao metafora: između globalizacije i fragmentacije, str. 287–295.
