Hannah Arendt: O nasilju

Mislim da je zaista tužno što na sadašnjem stupnju političke nauke naša terminologija ne pravi distinkciju između tako ključnih reči kao što su „moć”, „snaga”, „sila”, „autoritet” i, konačno, „nasilje” — a sve se te reči odnose na distinktne, različite fenomene i jedva da bi mogle i da postoje da ne postoje ti fenomeni.

Kako kaže Dantrev:

„Moć, vlast, autoritet: sve su to reči čije precizne implikacije nemaju neku veliku težinu u sadašnjem govoru; čak ih i najveći mislioci ponekad koriste nasumice. Ipak, treba pretpostaviti da te reči ukazuju na različita svojstva i da bi, prema tome, njihovo značenje trebalo pažljivo proceniti i ispitati… Pravilna upotreba ovih reči je ne samo pitanje logičke gramatike već i pitanje istorijske perspektive.”⁶⁵

Koristiti ih kao sinonime ukazuje ne samo na izvesno odsustvo sluha za lingvistička značenja, što bi već bilo dovoljno ozbiljno, već to takođe ima za rezultat neku vrstu slepila prema realnostima sa kojima ove reči korespondiraju.

U takvoj situaciji uvek je primamljivo uvesti nove definicije, ali mada ću se ja nakratko predati iskušenju — ono što se tu podrazumeva nije samo stvar nepažljivog govora. Iza očigledne konfuzije stoji jedno čvrsto ubeđenje u čijoj bi svetlosti sve distinkcije, u najboljem slučaju, bile od manjeg značaja: ubeđenje da najbitnije političko pitanje jeste, i da je oduvek bilo, pitanje: Ko nad kim vlada?

Moć, snaga, sila, autoritet, nasilje — to su samo reči koje treba da ukažu na sredstva pomoću kojih čovek vlada nad čovekom; ove reči se smatraju sinonimima zato što imaju istu funkciju. Tek kada čovek prestane da svodi javne odnose na odnose dominacije, pojaviće se, ili bolje rečeno, ponovo će se u javnim odnosima pojaviti izvorne činjenice u svojoj autentičnoj raznovrsnosti.

U našem kontekstu te činjenice se mogu nabrojati na sledeći način:

Moć odgovara ljudskoj sposobnosti ne samo delanja već delanja u saglasnosti. Moć nikada nije svojstvo pojedinca; ona pripada grupi i postoji samo onoliko dugo koliko se grupa drži zajedno.

Kada za nekog kažemo da „ima moć”, mi, u stvari, kažemo da ga je izvesna grupa ljudi ovlastila da dela u njihovo ime. Onog trenutka kada ta grupa od koje potiče moć (potestas in populo — bez naroda ili grupe ne postoji moć) iščezne, „njegova moć” takođe nestaje.

Kada u svakodnevnom jeziku govorimo o „moćnom čoveku” ili o „moćnoj ličnosti”, mi već u tom trenutku reč „moć” upotrebljavamo metaforično; ono na šta ukazujemo bez metafore jeste „snaga”.

Snaga nedvosmisleno označava nešto u jednini, individualni entitet; to je svojstvo inherentno jednom objektu ili jednoj osobi i pripada njihovom karakteru, koje može sebe da dokaže u odnosu prema drugim stvarima ili osobama, ali je u suštini nezavisno od njih.

Snaga čak i najsnažnijeg pojedinca uvek se može nadvladati snagom mnogih, koji će se često udružiti iz jednog jedinog razloga: da unište snagu upravo zbog njene osobene nezavisnosti. Skoro instinktivno neprijateljstvo mnogih prema jednom uvek se, od Platona do Ničea, pripisivalo ozlojeđenosti, zavisti slabih prema jakima, ali ovo psihološko tumačenje ne pogađa suštinu.

U prirodi je grupe i njene moći da se okreće protiv nezavisnosti, protiv svojstva individualne snage.

Sila, reč koju u svakodnevnom govoru često koristimo kao sinonim za nasilje, pogotovo ako nasilje služi kao sredstvo prinude, trebalo bi da je u terminološkom jeziku rezervisana za „sile prirode” ili za „silu prilika” (la force des choses), odnosno da ukaže na energiju koja se oslobađa fizičkim ili socijalnim pokretima.

Autoritet, termin koji se odnosi na pojave koje je najteže definisati, pa se, prema tome, najčešće pogrešno koristi,⁶⁶ može se pripisati osobama — postoji tako nešto kao što je lični autoritet u odnosu, na primer, roditelja i deteta, učitelja i učenika — ili može biti službeno ovlašćenje, kao, na primer, u rimskom senatu (auctoritas in senatu) ili u hijerarhijskim službama Crkve — sveštenik može dati valjan oproštaj čak i ako je pijan.

Obeležje autoriteta je bespogovorno priznavanje od strane onih od kojih se očekuje poslušnost; nije potrebna ni prinuda ni nagovaranje. Otac može da izgubi autoritet ili ako tuče svoje dete ili ako počne s njim da se raspravlja, odnosno ako se prema njemu ponaša kao tiranin ili ako sa njim postupa kao sa sebi ravnim.

Da bi se zadržao autoritet, potrebno je da se poštuje osoba ili institucija. Prema tome, najveći neprijatelj autoriteta je prezir, a najsigurniji način da se autoritet potkopa jeste smeh.⁶⁷

Nasilje se, konačno, kao što sam rekla, izdvaja po svom instrumentalnom karakteru. Fenomenološki, ono je blisko snazi zato što se oruđa nasilja, kao i sve druge alatke, oblikuju i upotrebljavaju radi uvećanja prirodne snage, sve dok u poslednjoj fazi svog razvoja ne postanu njena zamena.

Možda nije naodmet dodati da ove distinkcije, iako sigurno nisu arbitrarne, teško da se ikada mogu uporediti sa zadihtovanim prostorijama u realnom svetu. Tako se institucionalizovana moć u organizovanim zajednicama često javlja u vidu autoriteta, zahtevajući momentalno, bespogovorno priznavanje; bez toga nijedno društvo ne bi moglo da funkcioniše.

Jedan mali, i još uvek izolovani incident u Njujorku pokazuje šta se događa ako se autentični autoritet u društvenim odnosima sruši sve do tačke na kojoj više ne može da deluje u svojoj izvedenoj, čisto funkcionalnoj formi. Jedan manji nesrećni slučaj u sistemu podzemne železnice — vrata na jednom vozu su se pokvarila — pretvorio se u ozbiljan zastoj na toj liniji, koji je trajao četiri sata i koji je pogodio više od pedeset hiljada putnika, jer kada su saobraćajne vlasti zatražile od putnika da napuste pokvareni voz, oni su to jednostavno odbili.⁶⁸

Osim toga, kao što ćemo i videti, ništa nije uobičajenije od kombinacije nasilja i moći, kao što ništa nije tako retko kao naći ih u njihovom čistom, pa prema tome, u njihovom ekstremnom obliku. Iz ovoga ne sledi da su autoritet, moć i nasilje jedno isto.

Ipak, mora se priznati da je posebno primamljivo da se o moći razmišlja u terminima zapovesti i poslušnosti i da se tako izjednače moć i nasilje, u raspravi o onome što je, u stvari, samo jedan poseban slučaj moći — naime, o moći vladanja.

Pošto se u međunarodnim odnosima, kao i u domaćim poslovima, nasilje javlja kao poslednje sredstvo pomoću kojeg struktura moći ostaje netaknuta u odnosu na pojedinačne izazove — strani neprijatelj, domaći kriminalac — zaista se čini kao da je nasilje preduslov za moć i da je moć samo fasada, somotska rukavica koja ili skriva gvozdenu ruku ili se pretvara u tigra od papira.

Međutim, ako se detaljnije ispita, ovo mišljenje gubi mnogo od svoje verodostojnosti. Za našu svrhu, jaz između teorije i stvarnosti možda najbolje ilustruje fenomen revolucije.

Još od početka veka teoretičari revolucije nam govore da se šanse za revoluciju značajno smanjuju proporcionalno povećanju destruktivnih kapaciteta oružja koje stoji na raspolaganju vladama.⁶⁹

Istorija poslednjih sedamdeset godina, sa svojim izuzetnim zbirom uspešnih i neuspešnih revolucija, govori drugačiju priču. Da li su bili ludi oni koji su ipak pokušali? I, izostavljajući primere potpunog uspeha, kako se mogu objasniti čak i privremeni uspesi?

Činjenica je da je jaz između sredstava nasilja koja poseduje država i onoga što narod može sam da prikupi — od pivskih flaša do Molotovljevih koktela i pušaka — uvek bio ogroman, tako da tehnička poboljšanja jedva da čine neku razliku.

Sva udžbenička uputstva o tome „kako napraviti revoluciju”, napredovanjem korak po korak od disidentstva do zavere, od otpora do oružanog ustanka, zasnivaju se na pogrešnoj predstavi da se revolucije „prave”.

U sukobu nasilja protiv nasilja superiornost vlasti uvek je bila apsolutna; međutim, ova superiornost traje samo dok je struktura moći vlasti netaknuta — odnosno, dok se zapovesti slušaju i dok su vojne ili policijske snage spremne da upotrebe svoje oružje.

Kada to više nije slučaj, situacija se naglo menja. Ne samo da pobuna ne bude ugušena već sámo oružje prelazi u druge ruke — ponekad, kao u Mađarskoj revoluciji, u roku od nekoliko sati.

Takve stvari bi trebalo da znamo posle svih ovih godina uzaludne borbe u Vijetnamu, gde nas je Nacionalni oslobodilački pokret, pre nego što je dobio veliku rusku pomoć, dugo tukao oružjem napravljenim u Sjedinjenim Državama.

Tek kada se to dogodi, kada dezintegracija vlade na vlasti dozvoli pobunjenicima da se naoružaju, može se govoriti o „oružanom ustanku”, koji često i ne nastupi ili se dogodi onda kada to više i nije neophodno.

Tamo gde se zapovesti više ne slušaju, sredstva nasilja nemaju smisla; a pitanje te poslušnosti nije određeno odnosom zapovest–poslušnost već mnjenjem i, naravno, brojem onih koji ga prihvataju. Sve zavisi od moći koja stoji iza nasilja.

Iznenadni dramatični raspad moći, koji se ubrzava u revolucijama, otkriva u trenutku kako građanska poslušnost — prema zakonima, vlastima, institucijama — nije ništa drugo do manifestacija podrške i saglasnosti.

Tamo gde je moć dezintegrisana, revolucije su moguće, ali ne i nužne. Poznati su nam mnogi primeri sasvim nemoćnih režima kojima je bilo dopušteno da dugo opstanu — ili zato što nije bilo nikog ko bi proverio njihovu snagu i otkrio njihove slabosti ili zato što su bili dovoljno srećni da ne budu uvučeni u rat i dožive poraz.

Dezintegracija često postaje očigledna tek u direktnoj konfrontaciji; pa čak i tada, kada je moć već na ulicama, potrebna je neka grupa ljudi da tu moć prihvati i da preuzme odgovornost.

Nedavno smo bili svedoci kako je jedna relativno nedužna, u suštini nenasilna pobuna francuskih studenata bila dovoljna da razotkrije ranjivost celog političkog sistema — koji se rapidno raspadao pred očima zapanjenih mladih pobunjenika.

Oni su ga, i ne znajući, stavili na probu; njihova je namera bila samo da ospore okoštali univerzitetski sistem, a srušili su sistem vladajuće moći zajedno sa ogromnim delom birokratije — une sorte de désintégration de toutes les hiérarchies.⁷⁰

To je bio udžbenički primer jedne revolucionarne situacije⁷¹ koja se nije razvila u revoluciju jer nije bilo nikog, a najmanje nekog od studenata, ko bi bio spreman da zgrabi moć, kao i odgovornost koja ide uz to.

Nije bilo nikog osim, naravno, De Gola. Za ozbiljnost situacije posebno su karakteristični njegov apel vojsci, njegov odlazak da vidi Masija (Massu) i generale u Nemačkoj, njegov put u Kanosu, ako je do toga ikada došlo, u svetlu onoga što se dogodilo samo nekoliko godina ranije.

Ali ono što je on tražio i što je dobio bila je podrška, a ne poslušnost, a sredstva nisu bile zapovesti već ustupci.⁷² Da su zapovesti bile dovoljne, on nikada ne bi napuštao Pariz.

Nikada nije postojala nijedna vlada zasnovana isključivo na sredstvima nasilja. Čak je i totalitarnom vladaru, kome je tortura glavni instrument vladanja, potrebna jedna osnova moći — tajna policija i njena mreža obaveštajaca.

Jedino bi stvaranje vojnika robota, koji bi, kao što je pomenuto ranije, potpuno eliminisao ljudski faktor i koji bi, razumljivo, dozvolio jednom čoveku da pritiskom na dugme uništi koga god želi, moglo da promeni ovu fundamentalnu nadmoć moći nad nasiljem.

Čak i najdespotskija dominacija za koju znamo, vlast gospodara nad robovima, koji su uvek brojniji od njega, nije počivala na nadmoćnim sredstvima prinude kao takve, već na nadmoćnoj organizaciji moći — odnosno, na organizovanoj solidarnosti gospodara.⁷³

Pojedinci bez drugih koji bi ih podržali nikada nemaju dovoljno moći da uspešno upotrebe nasilje. Otuda, u domaćim poslovima nasilje funkcioniše kao poslednje pribežište moći protiv kriminalaca ili pobunjenika — odnosno, protiv pojedinaca koji, kako to već biva, odbijaju da budu nadjačani konsenzusom većine.

A što se tiče samog ratovanja, videli smo u Vijetnamu kako ogromna superiornost u sredstvima nasilja može postati bespomoćna ukoliko se suoči sa loše opremljenim, ali dobro organizovanim protivnikom koji je mnogo moćniji. Ovu je lekciju svakako trebalo naučiti iz istorije gerilskog ratovanja, koja je bar onoliko stara koliko i poraz Napoleonove, do tada nepobeđene, vojske u Španiji.

Pređimo za trenutak na pojmovni jezik: moć je zaista od suštinskog značaja za svaku vlast, dok nasilje nije.

Nasilje je po prirodi instrumentalno; kao sva sredstva, i nasilje mora da ima vođstvo i opravdanje kroz cilj kojem teži. A ono čemu je potrebno da bude opravdano nečim drugim ne može biti suština bilo čega.

Cilj rata — cilj uzet u svom dvostrukom značenju — jeste mir ili pobeda; međutim, na pitanje šta je cilj mira odgovora nema. Mir je nešto apsolutno, iako su u zabeleženoj istoriji periodi ratovanja gotovo uvek bili duži od perioda mira.

Moć je u istoj kategoriji; ona je, kako se kaže, „cilj po sebi”. Ovim se, naravno, ne poriče da vlade vode politiku i koriste svoju moć da bi dostigle postavljene ciljeve. Ali sama struktura moći se nastavlja i traje duže od svih ciljeva, tako da je moć, daleko od toga da predstavlja sredstvo za neki cilj, u stvari pravi uslov da bi jedna grupa ljudi mislila i delala u terminima kategorije sredstva–cilj.

Pošto je vlast u suštini organizovana i institucionalizovana moć, aktuelno pitanje šta je cilj vlasti isto tako nema baš mnogo smisla. Odgovor će biti ili pitanje-molba — omogućiti ljudima da žive zajedno — ili opasno utopijski — da unapredi sreću ili da ostvari besklasno društvo ili neki drugi nepolitički ideal, što, ako bi se ozbiljno pokušalo, ne bi moglo drugačije da se završi nego kao neka vrsta tiranije.

Moć ne zahteva bilo kakvo opravdanje, jer je inherentna samoj egzistenciji političkih zajednica; ono što je za moć potrebno jeste legitimnost. Uobičajeno postupanje s ove dve reči kao da su sinonimi ništa manje ne obmanjuje i zbunjuje nego sadašnje izjednačavanje poslušnosti i podrške.

Moć se javlja kada god se ljudi okupe i delaju u saglasnosti, ali ona svoju legitimnost izvodi iz inicijalnog okupljanja, a ne iz neke akcije koja može da usledi. Kada je osporena, legitimnost se zasniva na pozivanju na prošlost, dok je opravdavanje u vezi sa ciljem koji se nalazi u budućnosti.

Nasilje može da ima opravdanje, ali nikada neće postati legitimno. Opravdavanje nasilja gubi verodostojnost u onoj meri u kojoj se nameravani cilj nasilja nalazi dalje u budućnosti. Nasilje u samoodbrani niko ne dovodi u pitanje, jer je opasnost ne samo jasna već i prisutna, a cilj koji opravdava sredstvo je neposredan.

Moć i nasilje, iako su to različiti fenomeni, obično se pojavljuju zajedno. Kada god su u kombinaciji, moć je, kako smo utvrdili, primaran i predominantan faktor.

Međutim, situacija je potpuno različita kada se njima bavimo u njihovim čistim oblicima — kao što su, na primer, strana invazija ili okupacija.

Videli smo da današnje izjednačavanje nasilja i moći počiva na tome što se vladavina shvatala kao dominacija čoveka nad čovekom pomoću nasilja. Ako je strani osvajač suočen sa nemoćnom vladom i nacijom koja nije navikla da sprovodi političku moć, u tom slučaju mu je lako da dostigne takvu dominaciju.

U svim drugim slučajevima teškoće su zaista velike i okupatorski osvajač će odmah pokušati da uspostavi kvislinšku vladu, odnosno da pronađe lokalnu osnovu moći koja će podržati njegovu dominaciju.

Direktan sukob ruskih tenkova i potpuno nenasilnog otpora čehoslovačkog naroda jeste školski primer suočavanja nasilja i moći u njihovom čistom obliku. U takvom slučaju teško je dostići dominaciju, ali nije i nemoguće.

Nasilje, to moramo zapamtiti, ne zavisi od brojnosti ili od mnjenja, već od oruđa, a oruđa nasilja, kao što sam pomenula ranije, poput svih drugih alatki, povećavaju i umnožavaju ljudsku snagu.

Oni koji se suprotstavljaju nasilju koristeći samo moć ubrzo će uvideti da nisu suočeni sa ljudima, već sa ljudskim artefaktima čija se nehumanost i destruktivni efekat povećavaju proporcionalno razdaljini na kojoj se nalaze suparnici.

Nasilje može uvek da uništi moć; iz puščane cevi proizlazi najefikasnija zapovest, što za rezultat ima trenutnu i savršenu poslušnost. Ono što iz puščane cevi ne proizlazi jeste moć.

U direktnom sukobu nasilja i moći rezultat je retko pod sumnjom. Da se Gandijeva veoma moćna i uspešna strategija nenasilnog otpora suočila sa drugačijim neprijateljem — sa Staljinovom Rusijom, Hitlerovom Nemačkom, čak i sa predratnim Japanom, umesto sa Engleskom — rezultat ne bi bila dekolonizacija, već bi rezultat bili masakr i potčinjenost.

Međutim, Engleska u Indiji i Francuska u Alžiru imale su dobre razloge za uzdržanost. Vladanje čistim nasiljem dolazi do izražaja tamo gde se izgubi moć; upravo to smanjivanje moći ruske vlade, na unutrašnjem i spoljašnjem planu, postalo je očigledno u „rešenju” čehoslovačkog problema — isto kao što je smanjivanje moći evropskog imperijalizma postalo očigledno u alternativi između dekolonizacije i masakra.

Ako se moć zameni nasiljem, to može doneti pobedu, ali cena je veoma visoka; nju ne plaća samo poraženi, već je na račun sopstvene moći plaća i pobednik.

Ovo je naročito tačno onda kada se dogodi da pobednik kod kuće uživa blagoslov ustavne vlade. Henri Stil Komadžer (Henry Steele Commager) potpuno je u pravu:

„Ako srušimo svetski poredak i uništimo svetski mir, neizbežno je da prvo srušimo i uništimo naše sopstvene političke institucije.”⁷⁴

Bumerang efekat „vladavine potlačenih rasa” — Lord Kromer (Cromer) — koga se mnogi plaše, na domaću vladu za vreme imperijalističke ere, značio je da će upravljanje nasiljem u udaljenim zemljama završiti tako što će uticati i na englesku vladu, da će poslednja „potlačena rasa” biti sami Englezi.

Nedavni napad gasom na kampus u Berkliju, kada je bačen ne samo suzavac već i jedan drugi gas koji je „Ženevskom konvencijom stavljen van zakona i koji je vojska koristila da gerilce u Vijetnamu istera na čistinu”, dok su stražari s gas-maskama sprečavali svakog da „pobegne iz područja pod gasom”, odličan je primer ovog fenomena „preterane reakcije”.

Često se kaže da nemoć dovodi do nasilja, i psihološki gledano to je sasvim tačno, bar kada je reč o osobama koje imaju prirodnu snagu, moralnu ili fizičku. Politički govoreći, poenta je u tome da gubitak moći dovodi do iskušenja da se moć zameni nasiljem — za vreme konvencije Demokrata u Čikagu 1968. godine mogli smo taj proces da gledamo na televiziji⁷⁵ — i da je samo nasilje rezultat nemoći.

Tamo gde moć više ne potiskuje i obuzdava nasilje, dolazi do dobro poznate zamene sredstava i ciljeva. Sredstva, sredstva uništenja, sada određuju cilj — a posledica toga je da će cilj biti uništenje celokupne moći.

Faktor samoporaza u pobedi nasilja nad moći nigde nije očigledniji negoli onda kada se koristi teror da bi se održala dominacija, o čijim čudnim uspesima i konačnim neuspesima mi znamo više od bilo koje generacije pre nas.

Teror nije isto što i nasilje; to je, u stvari, oblik vladavine koja nastaje kada se nasilje, pošto je uništilo svu moć, ne povlači, već, naprotiv, zadržava punu kontrolu.

Često se zapaža da efekat terora skoro u potpunosti zavisi od stepena socijalne atomizacije. Svaki oblik organizovane opozicije mora da nestane pre nego što teror krene punom silom.

Ova atomizacija — uvredljivo bleda akademska reč za užas koji se njome implicira — održava se i intenzivira kroz sveprisutnost informatora, koji može bukvalno biti svuda prisutan zato što on više nije samo profesionalni agent na policijskom platnom spisku, već je to potencijalno svaka osoba sa kojom čovek dolazi u kontakt.

Kako se takva potpuno razvijena policijska država uspostavlja i kako ona funkcioniše — ili, radije, kako ništa ne funkcioniše tamo gde ona ima kontrolu — može se sada saznati iz knjige Aleksandra I. Solženjicina Prvi krug, koja će verovatno ostati jedno od remek-dela književnosti dvadesetog veka i koja svakako sadrži najbolju dokumentaciju o Staljinovom režimu.⁷⁶

Odlučujuća razlika između totalitarne dominacije, zasnovane na teroru, i tiranije i diktature, uspostavljenih nasiljem, jeste u tome što se totalitarna dominacija okreće ne samo protiv svojih neprijatelja već i protiv prijatelja i pristalica, budući da se plaši svake moći, čak i moći svojih prijatelja.

Teror dostiže vrhunac kada policijska država počne da proždire sopstvenu decu, kada jučerašnji dželat postane današnja žrtva. To je, takođe, trenutak kada moć potpuno nestaje.

Postoje danas mnoga naizgled tačna objašnjenja za destaljinizaciju Rusije — od kojih nijedno, po mom mišljenju, nije tako nužno kao što je shvatanje samih staljinističkih funkcionera da produžavanje ovakvog režima neće dovesti do pobune, protiv koje je teror zaista najbolja zaštita, već do paralize cele zemlje.

Da rezimiram: politički govoreći, nedovoljno je reći da moć i nasilje nisu isto. Moć i nasilje su suprotnosti; tamo gde jedno vlada, drugo je odsutno.

Nasilje se javlja tamo gde je moć ugrožena, ali ako je prepušteno sopstvenom toku, ono će dovesti do toga da moć iščezne. Ovo implicira da nije ispravno misliti da je nenasilje suprotnost nasilju; govoriti o nenasilnoj moći je, u stvari, izlišno.

Nasilje može da uništi moć; ono je potpuno nesposobno da je stvori.

Hegelovo i Marksovo verovanje u dijalektičku „moć negacije”, zahvaljujući kojoj se suprotnosti ne uništavaju već se skladno razvijaju jedno u drugo, zato što kontradikcije ne parališu razvoj već ga unapređuju, počiva na jednoj mnogo starijoj filozofskoj predrasudi: da zlo nije ništa drugo do jedan negativni modus dobra, da dobro može nastati iz zla; da je, jednom rečju, zlo samo privremena manifestacija jednog još skrivenog dobra.

Takva uvrežena shvatanja postaju opasna. Njih dele mnogi koji nikada nisu ni čuli za Hegela ili Marksa, iz prostog razloga što takva mišljenja bude nadu i rasteruju strah — lažnu nadu kojom se može odagnati legitimni strah.

Ovim nemam nameru da izjednačim nasilje i zlo; želim samo da naglasim da nasilje ne može nastati iz svoje suprotnosti, a to je moć, a da bismo ga razumeli kakvo ono jeste, moraćemo da ispitamo njegove korene i njegovu prirodu.

Beleške

⁶⁵ Op. cit., p. 7. Uporedi, takođe, p. 171, gde on, raspravljajući o preciznom značenju reči „nacija” i „nacionalnost”, s pravom insistira da su „lingvisti i istoričari jedini kompetentni vodiči kroz džunglu toliko različitih značenja. Oni su ti od kojih treba da potražimo pomoć.” A za razlikovanje autoriteta i moći on se poziva na Ciceronovo potestas in populo, auctoritas in senatu.

⁶⁶ Postoji tako nešto kao što je autoritarna vlast, ali to svakako nema ničeg zajedničkog sa tiranijom, diktaturom ili totalitarnom vlašću. Za raspravu o istorijskoj pozadini i političkom značaju ovog termina videti moj esej „What Is Authority?” u Between Past and Future: Exercises in Political Thought, New York, 1968, kao i prvi deo dragocene studije Karl-Heinz Lübkea, Auctoritas bei Augustin, Stuttgart, 1968, sa ekstenzivnom bibliografijom.

⁶⁷ Wolin and Schaar, u op. cit., potpuno su u pravu: „Pravila se krše zato što su univerzitetski autoriteti, administratori i drugi na fakultetima izgubili poštovanje mnogih studenata.” Oni zatim zaključuju: „Kada nestane autoritet, nastaje moć.” I ovo je tačno, ali bojim se da nije baš tačno u onom smislu na koji su oni mislili.

Ono što je prvo nastalo na Berkliju bila je studentska moć, očigledno najjača moć u svakom kampusu jednostavno zbog superiorne brojnosti studenata. Autoriteti su pribegli nasilju da bi skršili tu moć, a to je bilo upravo zbog toga što je univerzitet u suštini institucija zasnovana na autoritetu, kojoj je, prema tome, neophodno poštovanje, tako da joj je teško da se nosi sa moći u nenasilnom smislu.

Danas univerzitet traži od policije da ga štiti, kao što je to činila Katolička crkva pre nego što ju je razdvajanje države i crkve nateralo da se oslanja samo na autoritet. Verovatno je više nego čudno to što se najoštrija kriza Crkve kao institucije podudara sa najoštrijom krizom u istoriji univerziteta, jedine svetovne institucije koja se još temelji na autoritetu.

I jedno i drugo se može pripisati „progresivnoj eksploziji atoma ‘poslušnosti’ čija je stabilnost navodno bila večna”, kao što je Hajnrih Bel primetio o krizi u crkvama. Videti „Es wird immer später” u Antwort an Sacharow, Zürich, 1969.

⁶⁸ Videti New York Times, January 4, 1969, pp. 1 i 29.

⁶⁹ Tako Franz Borkenau, razmišljajući o porazu španske revolucije, kaže: „U ovom ogromnom kontrastu sa prethodnim revolucijama jedna činjenica se izdvaja. Pre ovih poslednjih godina kontrarevolucija je obično zavisila od podrške reakcionarnih snaga koje su tehnički i intelektualno bile inferiorne u odnosu na snage revolucije. Dolaskom fašizma ovo se promenilo.

Danas će se verovatno svaka revolucija suočiti sa napadom najmodernije, najefikasnije, najbeskrupuloznije mašinerije koja postoji. To znači da je doba revolucija koje slobodno mogu da evoluiraju prema sopstvenim zakonima završeno.”

Ovo je napisano pre više od trideset godina — The Spanish Cockpit, London, 1937; Ann Arbor, 1963, pp. 288–289 — i sada se citira s odobravanjem Čomskog, op. cit., p. 310. On veruje da američka i francuska intervencija u građanskom ratu u Vijetnamu dokazuje da je Borkenauovo predviđanje tačno, „kada je ‘liberalni imperijalizam’ zamenjen ‘fašizmom’”. Čini mi se da je ovaj primer pogodniji da se dokaže suprotno.

⁷⁰ Raymond Aron, La Révolution Introuvable, 1968, p. 41.

⁷¹ Stephen Spender, op. cit., p. 56, ne slaže se: „Ono što je mnogo očiglednije od revolucionarne situacije bila je nerevolucionarna situacija.” Možda je „teško zamisliti da do revolucije dolazi kada… svako izgleda posebno dobro raspoložen”, ali to je ono što se obično događa na početku revolucija — za vreme početne velike ekstaze bratstva.

⁷² Vidi dodatak XII, str. 123.

⁷³ Takva jedna organizacija moći u antičkoj Grčkoj bila je polis, čija je glavna svrha, prema Ksenofonu, bila u tome što je omogućavala „građanima da delaju kao telohranitelji jedan drugom protiv robova i kriminalaca, tako da nijedan građanin ne može umreti nasilnom smrću”. (Hiero, IV, 3)

⁷⁴ „Can We Limit Presidential Power?” u The New Republic, April 6, 1968.

⁷⁵ Vidi dodatak XIII, str. 124.

⁷⁶ Vidi dodatak XIV, str. 125.

Hannah Arendt, O nasilju, preveo Dušan Veličković, Alexandria Press, Beograd, 2002