Milan Popović: Posthladnoratovski haos na Balkanu i novi ideološki poredak u svetu

Uvod

Uprkos poznatom Marksovom (Marx) političkom i ideološkom radikalizmu, nema sumnje da je utemeljitelj takozvanog naučnog socijalizma bio duhovno dete modernog doba, i naročito modernih društvenih nauka. Njegova analitička paradigma je tipično njutnovska, deterministička, jednolinijska i progresivistička. Ona se lako može rekonstruisati iz celine njegovih mnogobrojnih i rasutih radova, ali najeksplicitnija i najartikulisanija objava ove paradigme nalazi se u Predgovoru prvom izdanju Kapitala iz 1867. godine.

Polazeći od uobičajenih pozitivističkih premisa svog vremena, on dolazi do jedne jasno progresivističke i razvojno orijentisane perspektive. U takvoj perspektivi, zaključuje Marks u Predgovoru, Engleska, kao najrazvijenija zemlja onog vremena, samo je slika neizbežnog budućeg razvoja za sve druge, manje razvijene zemlje sveta.¹

Velike epistemološke promene i potresi uvek i konačno proističu iz neke konkretne društvene promene, a ne samo iz intelektualne sfere. Isto se događa sa modernim društvenim naukama i njihovom paradigmom. Velike društvene kataklizme našeg vremena, Prvi svetski rat (1914-1918) i Drugi svetski rat (1939-1945), radikalno su dovele u pitanje, pa čak i osporile ovu paradigmu. Nedovršeni posthladnoratovski haos na Balkanu (1991-?) samo nas je podsetio na ovu veliku ontološku i epistemološku promenu koja još traje.

U najkonciznijoj formulaciji moglo bi se reći da stara njutnovska fizika biva zamenjena novom postnjutnovskom naukom, determinizam probabilizmom, izvesnost neizvesnošću, jednolinijski hod višelinijskim, progresivizam skepticizmom.² Ironijskim parafraziranjem i izvrtanjem čuvene Marksove objave progresivizma možemo reći da je posthladnoratovski haos na Balkanu samo slika mogućeg budućeg razvoja Engleske, SAD i drugih zemalja u svetu, u kojima su haotične tendencije danas manje izražene. To je ovog trenutka najdublji epistemološki smisao i značaj posthladnoratovskog haosa na Balkanu.

Ipak, još očigledniji od epistemološkog smisla i značaja jesu ideološki smisao i značaj posthladnoratovskog nereda na Balkanu. Ovde nailazimo na jedan stimulativan paradoks. Sa jedne strane, bar u poslednja dva veka, u modernom evropskom i svetskom sistemu Balkan zauzima nedvosmisleno (polu)perifernu poziciju. Sa druge strane, očigledno je da je u poslednjih deset godina ovaj sasvim (polu)periferni region bio centralna tačka sukoba u velikim i intenzivnim posthladnoratovskim ideološkim ratovima i mesto izrastanja novonastajućih posthladnoratovskih ideologija.

Taj paradoks jedna je od centralnih tema ovog kratkog rada. Ali, paradoks je samo prividan. Naime, potrebno je da oznaku »(polu)periferija« shvatimo u njenom punom teorijskom značenju. (Polu)periferija je (polu)periferija sistema. Otuda ona sistemu služi na veoma različite načine. Jedan od njih je i ovde opisani ideološki način.

Svaka ozbiljna, to jest, neideološka kritika ideologije, što je, treba li naglasiti, cilj ovog rada, mora se ideologiji suprotstaviti odgovarajućom teorijom i, što je još važnije, odgovarajućom društvenom i istorijskom stvarnošću, a ne samo konkurentskom ideologijom ili ideologijama. Drugim rečima, ona treba da bude trodimenzionalna, a ne samo jednodimenzionalna.

Budući da su posthladnoratovske ideologije već određene kao glavna i privilegovana tema ovog rada, a posthladnoratovski haos na Balkanu kao glavna i privilegovana stvarnost, ostaje samo da pokažemo, ili bar naznačimo, šta bi bila glavna i privilegovana teorija na kojoj ovaj rad počiva.

Daleko od ambicije da nameće ili predlaže neku novu veliku teoriju, od one vrste koja je u vreme izražene intelektualne fragmentacije našeg doba, zapravo, neostvariva, ovaj rad je samo načelno i provizorno zasnovan i inklinira jednoj alternativnoj i postmodernoj sociološkoj i društvenoj teoriji. U pitanju je teorija analize svetskog sistema koju je razvio američki sociolog Imanuel Valerstin (Wallerstein).

Tri ideološke tendencije

Gornji podnaslov treba prihvatiti sa krajnjim oprezom i sasvim uslovno. Nije nam ambicija da pobrojimo i sistematizujemo iscrpnu listu, odnosno, katalog svih dominantnih i alternativnih posthladnoratovskih ideologija. Svaki takav pokušaj danas bi bio osuđen na neuspeh.

Velika posthladnoratovska globalna ideološka mutacija još traje. Stari hladnoratovski ideološki obrazac je u značajnoj meri iscrpljen i promenjen, a nova posthladnoratovska ideološka struktura još nije sasvim oformljena. Ono što danas zaista možemo opaziti najvećim delom predstavlja samo prve i nedovršene konture novih ideoloških formacija koje postepeno izrastaju iz izmaglice posthladnoratovske geneze.

Prema našoj polaznoj hipotezi, ove konture su najvećim delom oblikovane posthladnoratovskom politikom na Balkanu. To je konkretan, dinamičan i kompleksan okvir unutar kojeg možemo govoriti samo o tri vladajuće ideološke tendencije, a ne o kristalizovanim i stabilizovanim ideološkim formacijama.

Prva od ovih ideologija, da upotrebimo proročanske reči Vladimira Solovjeva, velikog ruskog mislioca iz prošlog veka, jeste ideologija »zoološkog patriotizma«.³ Dobro je poznato da je ova ideologija odgovorna za fatalno »etničko čišćenje« i sve druge užase i surovosti postjugoslovenskih ratova koji su istinski šokirali takozvani civilizovani svet.

U početku, krajem osamdesetih godina, ova ideologija prvo je bila artikulisana i lansirana od strane uticajnih intelektualaca, da bi je tek kasnije, početkom devedesetih, prihvatili i oportunistički političari, Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i ostali.

Slučaj Dobrice Ćosića, jednog od najpoznatijih srpskih romanopisaca i prvog predsednika SR Jugoslavije, sasvim je tipičan. Na sámom vrhuncu mandata i uticaja, u martu 1993, on je jasno i deterministički racionalizovao, pa čak i kanonizovao tekuće etničko čišćenje, tvrdeći da Srbi, Hrvati i Muslimani u Bosni i Hercegovini »ne mogu i ne žele da žive zajedno«.⁴

S obzirom na istorijske korene i političku praksu, nema dileme da ova ideologija predstavlja sasvim osobenu vrstu novog perifernog posthladnoratovskog i postkomunističkog fašizma. Ipak, ono što je često zbunjivalo čak i neke od najiskusnijih analitičara jeste veoma složena mešavina sasvim različitih, ponekad i oštro suprotstavljenih ideoloških komponenti koje postoje i prepliću se unutar te jedinstvene ideološke konfiguracije. Što je još važnije, ove komponente bile su sasvim stvarne, a ne samo retoričke.

Tri od njih sasvim su očigledne i naročito zbunjujuće: to su propadajući i delegitimizovani komunizam, oživeli i agresivni fašizam i dolazeći, ali još uvek slabašni i nerazvijeni liberalizam. Sve tri komponente predstavljaju važne, čak neophodne sastojke te nove i neobične ideološke formacije, ali glavna i dominantna sila u njoj jeste jedna osobeno fašistička komponenta. Zato smo ovaj neobični hibrid konačno obeležili kao posebnu vrstu fašizma, a ne kao mešavinu tri komponente.⁵

U dominantnim društvenim naukama i ideologijama našeg vremena uočava se sklonost da se »etničko čišćenje« i slični užasi tumače kao endemski, čak i večni atributi Balkana. Iskreno govoreći, moramo priznati da su ovi fenomeni u poslednje vreme najviše eskalirali upravo u ovom regionu. Ipak, najdublje poreklo i funkcije ovih fenomena i procesa ostaju globalni, a ne regionalni ili lokalni.

Zato su posthladnoratovske neofašističke ideologije i mobilizacije na Balkanu, rođene, ili, preciznije, ponovo rođene, usred beskrajnog postjugoslovenskog pandemonijuma, predstavljale najvažniji agens fermentacije za čitav spektar drugih posthladnoratovskih ideologija koje su se raširile svetom.

Privilegovano mesto unutar ovog spektra zauzima ideologija »sukoba civilizacija«,⁶ druga velika globalna ideološka tendencija našeg vremena. Veza između posthladnoratovskog balkanskog neofašizma, sa jedne, i posthladnoratovskog zapadnog »sukoba civilizacija«, sa druge strane, najdirektniji je i najočigledniji primer te globalne posthladnoratovske ideološke veze.

Naravno, između ove dve tendencije postoji mnoštvo značajnih teorijskih, epistemoloških, i praktičnih, političkih, razlika koje se ne smeju zanemarivati ili potcenjivati.

Epistemološki posmatrano, balkanske neofašističke ideologije našeg doba predstavljaju samo najnoviju verziju starog biološkog determinizma »krvi i tla«, dok je zapadni »sukob civilizacija« primer znatno rafiniranije vrste civilizacijskog ili kulturnog determinizma.

Politički gledano, odgovornost lokalnih neofašističkih ideologija za produžavanje rata i razaranja jeste direktna i primarna, dok je odgovornost globalne ideologije »sukoba civilizacija« za iste događaje samo indirektna i sekundarna.

I pored ozbiljnih razlika, između njih postoje i neke veoma značajne, čak i krucijalne sličnosti. Epistemološki posmatrano, neofašističke i civilizacijske interpretacije predstavljaju samo dve različite vrste istog i jedinstvenog, analitički jednostranog, simplifikujućeg i neizbalansiranog posthladnoratovskog etno-determinizma.

Politički gledano, i neofašističke i civilizacijske ideologije našeg vremena praktično su prikrivale, opravdavale i podržavale aktuelni destruktivni politički proces na Balkanu i u ostalim delovima sveta koji postoji negde iza scene.

Drugim rečima, Hantingtonov (Huntington) »sukob civilizacija« i Miloševićev ili Tuđmanov »zoološki patriotizam« pre su dve verzije istog, centralna ili zapadna i periferna ili balkanska, nego dve suštinski različite i alternativne ideologije.

Ideološka veza između posthladnoratovskog balkanskog fašizma i posthladnoratovskog zapadnog liberalizma, treće globalne ideološke tendencije našeg vremena, koju je najeksplicitnije elaborirao američki filozof Frensis Fukujama (Fukuyama), možda je manje očigledna, ali nije ništa manje prisutna i stvarna.⁷

Na složen i komplikovan, ali uočljiv način, Fukujamin takozvani čisti liberalizam neizbežno reflektuje nesavladive kontradikcije poznog realkapitalizma, istorijskog sistema koji je, zapravo, ovom ideologijom artikulisan. To je sasvim očigledno na primeru kontradikcije između globalističkog univerzalizma i nacionalističkog partikularizma. Izrazita nekonzistentnost je najmanja zamerka koja se može uputiti Fukujami u vezi sa ovim problemom.

Tako, na primer, kada pokušava da legitimizuje pravo zapadnih sila da vojno intervenišu i zaštite naftna polja koja se nalaze u zemljama Trećeg sveta, on jasno i odlučno zagovara globalistički i univerzalistički pogled. Sa druge strane, kada pokušava da legitimizuje rastuću ekonomsku polarizaciju, sve dublji jaz između bogatih i siromašnih zemalja, i naročito rigidne monopole bogatih zemalja unutar kapitalističke svetske ekonomije, on iznenada menja poziciju i zagovara partikularističke »države« i »kulture«.

Ipak, kao što je već naznačeno, najdublji koreni ove nekonzistentnosti su sistemske, a ne individualne prirode. Naime, budući da je sistemski nesposoban da ispuni sopstvena nerealna ideološka obećanja ekonomskog blagostanja i liberalne demokratije za sve ljude i zemlje sveta, pozni realkapitalizam u svojoj ranjivosti često napušta proklamovani univerzalizam i pada u ovu ili onu vrstu kulturnog partikularizma, zatvorenosti i izolacionizma.

U najgorim slučajevima, koji nisu retkost, sistemsko povlačenje i pad završavaju u ovoj ili onoj vrsti latentnog ili čak manifestnog kulturnog rasizma, to jest, fašizma.

Naravno, opisana veza, pa čak i delimično preplitanje liberalizma, univerzalizma, i fašizma, partikularizma, dve različite ali sistemski povezane ideologije poznog realkapitalizma, ne predstavljaju sasvim novo otkriće. Ista veza već je uočena i opisana kod mnogih stručnjaka za društvene nauke i socijalista dvadesetog veka, uključujući i Imanuela Valerstina kao jedan od novijih primera.⁸

Posthladnoratovski nered na Balkanu samo je doprineo tome da ova blasfemična veza bude temeljnije artikulisana i postane uočljivija nego što je to ranije bio slučaj, na nekim drugim mestima.

Četiri zajedničke karakteristike

Kao što je već naznačeno, tri vladajuće ideološke tendencije našeg vremena, posthladnoratovski periferni fašizam, »sukob civilizacija« i takozvani čisti liberalizam, mogu se odrediti kao tri različite, ali blisko povezane manifestacije istog i jedinstvenog posthladnoratovskog »duha vremena«.

Već smo ukazali i na neke od elemenata koji su zajednički ovim ideologijama, a koji potvrđuju njihovu »duhovnu« bliskost. Ono što sledi samo je njihova eksplicitnija i razvijenija artikulacija. U jednoj nepretencioznoj i provizornoj sistematizaciji oni bi se mogli opisati i sažeti kao četiri zajedničke karakteristike tri vladajuće posthladnoratovske ideološke tendencije.

Prvi od ovih elemenata otkriva i rasvetljava najdublju zajedničku supstancu i suštinu tri vladajuće ideološke tendencije. To je novi posthladnoratovski socijalni darvinizam.

Novi posthladnoratovski socijalni darvinizam najlakše se prepoznaje u rečima i delima novog posthladnoratovskog perifernog fašizma, to jest, »zoološkog patriotizma«, ali se lako može uočiti i u ideologiji »sukoba civilizacija«. Ne može se otkriti u svim, međusobno veoma različitim tokovima moderne i postmoderne liberalne ideologije, ali svakako se može identifikovati kao skrivena supstanca u glavnom toku takozvanog čistog liberalizma Frensisa Fukujame i njegovih brojnih i moćnih sledbenika.

U real-ekonomskom i društvenom kontekstu posthladnoratovskog sveta, čak i čuveni liberalni kredo, prema kojem je svako kovač svoje sreće, nužno se menja i postaje samo smokvin list nove darvinističke stratifikacije bogatstva i moći na globalnom nivou.

Najsažetiji prikaz ukupne posthladnoratovske ideološke transformacije nije trijumf liberalizma, kao što bismo na prvi pogled mogli pomisliti, već trijumf novog socijalnog darvinizma.

Drugi zajednički element tri vladajuće posthladnoratovske ideologije bliže opisuje njihov zajednički ideološki mehanizam: to je jednostrana etnička predeterminisanost.

Takva ideologija se obično zasniva na mehanizmu neke vrste poluistine, to jest, na jednostranoj i iskrivljenoj slici stvarnosti, a ne na mehanizmu potpune fabrikacije i laži. Tokom druge polovine dvadesetog veka u opticaju su bile različite vrste ekonomske ili političke predeterminisanosti. Posle hladnog rata imamo različite vrste etničke predeterminisanosti, i to je najvažnija ideološka promena koja se odigrala u periodu posle hladnog rata.

Jednostrana, neuravnotežena i iskrivljena etnička predeterminisanost najuočljivija je na primerima balkanskog perifernog fašizma i zapadnog centralnog »sukoba civilizacija«, ali prisutna je i u Fukujaminom defanzivnom, zatvorenom i ksenofobičnom liberalizmu.

Treći zajednički element opisuje ono što je ovde zapravo najvažnije, a to je praktična socijalna funkcija svih ideologija. To je funkcija skrivanja, maskiranja, iskrivljavanja i, na taj način, praktično, doprinošenja ukupnoj produkciji i reprodukciji nove posthladnoratovske stvarnosti. To je poznata funkcija ideologije kao mračne komore (camera obscura) stvarnosti.

Takva stvarnost je, u najmanju ruku, proizvod složene igre istorijskih, ekonomskih, socijalnih, političkih, kulturnih i internacionalnih faktora. Ako bi bilo koji od ovih važnih faktora trebalo izdvojiti, onda bi to mogao biti politički faktor ili, preciznije, demoni moći ili »dijabolične moći«, kao što je to formulisao Maks Veber (Weber) pre mnogo vremena.

Za razliku od ostalih faktora, koji su po svojoj prirodi uglavnom pasivni, ovaj faktor je jedini koji je u svom operisanju aktivan i aktivirajući. Ipak, upravo to je faktor koji sve tri vladajuće posthladnoratovske ideologije sistematski prikrivaju, maskiraju i krive.

U novom perifernom fašizmu on je potpuno i u celosti skriven iza nadređene mitologije prirode, biologije, »krvi i tla«. U novom-starom »sukobu civilizacija« on je uglavnom potisnut u drugi plan, dok su kultura i civilizacija istovremeno i proporcionalno prenaglašeni. Konačno, u Fukujaminom takozvanom čistom liberalizmu apsorbovan je u previše apstraktni thymos, to jest, borbu za priznanje.

U ovom poslednjem slučaju ideologizacija, to jest, skrivanje i iskrivljavanje stvarnosti moći internacionalnog kapitalizma, konačno je dovela svog gospodara, Frensisa Fukujamu, do neverovatne, nepodnošljive i uvredljive grotesknosti u kojoj se najavljuje kraj imperijalizma i ratovi vođeni iz monotonije.

Četvrta zajednička komponenta otkriva najdublji epistemološki koren iskrivljene, odnosno, lažne socijalne svesti tri posthladnoratovske ideologije. Taj truli koren leži u državi-naciji kao osnovnoj jedinici socijalne analize.

Međutim, usled aktuelnog eksponencijalnog ubrzavanja globalizacije u svim relevantnim sferama savremenog društvenog života, osnovna jedinica društvenog delovanja i analize više nije država-nacija, već to nepovratno postaje globalni, odnosno, svetski sistem.

Zanemarujući ovu krucijalnu istorijsku promenu i zadržavajući državu-naciju kao osnovnu jedinicu analize, tri vladajuće posthladnoratovske ideologije nužno se degenerišu u različite verzije i oblike teorijskog krivljenja, odnosno, greške. U svojoj biološkoj verziji i formi etničke predeterminisanosti ova teorijska degeneracija sasvim je transparentna. Ali, duboko ukorenjena i modifikovana, ona postoji i u kulturnoj, odnosno, civilizacijskoj verziji i formi takozvanog čistog liberalizma.

Zapravo, »civilizacija« Semjuela Hantingtona i »liberalna demokratija« Frensisa Fukujame samo generalizuju državu-naciju, te se »civilizacija« odnosi na grupu država-nacija, a »liberalna demokratija« samo na zapadne zemlje.

U kojoj meri ukupna slika stvarnosti može biti uslovljena i određena prihvatanjem različitih jedinica analize najočiglednije je na primeru dve različite interpretacije posthladnoratovskog haosa na Balkanu.

U načelu, tri vladajuće posthladnoratovske ideologije ovaj haos i sâm Balkan ne tretiraju kao deo modernog sveta, već kao etnički ili kulturno endemski fenomen. Budući da polaze od države-nacije kao osnovne jedinice analize, one su jednostavno primorane da haos protumače kao neizbežnu posledicu i svojstvo date nacije, kulture ili civilizacije.

S druge strane, unutar analize svetskog sistema, Balkan i aktuelni haos na Balkanu tretirani su kao veoma specifičan, ali u svakom slučaju integralan deo modernog svetskog sistema. Korišćenjem svetskog sistema kao osnovne jedinice analize, posthladnoratovski haos na Balkanu tumači se kao mogući početak ili čak paradigma dolazećeg postmodernog sveta koji se rađa.

U naredna dva odeljka ova sasvim uopštena interpretacija, zasnovana na svetskom sistemu, a ne na državi-naciji kao osnovnoj jedinici analize, biće konkretnije razvijena na regionalnom i internacionalnom nivou kao dva glavna plana analize.

U isto vreme nastavićemo i dalje razviti proces osvetljavanja mračnih komora vladajućih posthladnoratovskih ideologija, ali sada više kroz njihovo sučeljavanje sa odgovarajućim društvenim i političkim stvarnostima nego kroz posmatranje i analizu sámih ideologija.

Perverzna nacionalistička međuzavisnost

Zatvaranje u državu-naciju najdublji je uzrok i mehanizam razaranja i samorazaranja na Balkanu u periodu posle hladnog rata. Nacionalistička zatvorenost, ksenofobija i slepilo koji proističu iz ovog zatvaranja potpuno izvrću čuveni liberalni kredo Adama Smita (Smith).

Vezujući se za nacionalne ciljeve i interese na jedan sasvim izolacionistički, kratkovid i agresivan način, slepi nacionalisti svih postjugoslovenskih država konačno su i teško oštetili sopstvene nacije. S obzirom na proisteklu katastrofu i pokazanu glupost, proročka kovanica Vladimira Solovjeva, »zoološki patriotizam«, može biti uvredljiva samo za životinje.

Kada neki od ovih patriota, poput, na primer, Vojislava Koštunice, novoizabranog predsednika SR Jugoslavije, danas pokušavaju da se odbrane tvrdeći da su oni bili »normalni nacionalisti« ili »patriote«, koji samo vole svoju zemlju i narod, njihova potreba da se brane sasvim je razumljiva. Ipak, njihov argument ne možemo prihvatiti.

Razlog za to je jednostavan i očigledan. Biti pravi patriota u vreme agresivnog, stupidnog i autodestruktivnog nacionalizma ne znači takmičiti se sa tim i takvim nacionalizmom, kao što su činili Vojislav Koštunica i drugi samoproglašeni i samopotvrđeni »normalni nacionalisti« i »patriote«. Upravo obrnuto, to znači boriti se protiv takvog obrasca sa pozicija jedne alternativne, antinacionalističke platforme.

Doslovno značenje kovanice navodi nas na krivi put, jer »zoološki patriotizam« nema nikakve veze sa zoologijom, odnosno, prirodom. Naprotiv, on je u celosti isfabrikovan od elemenata društva i politike koji se neprestano menjaju.

Glavne komponente novog nacionalističkog poretka već su bile ugrađene u poslednju fazu starog komunističkog režima znatno pre nego što je revolucijom iz 1989. godine objavljena promena. Stara komunistička ideologija, koja je uz tako mnogo buke srušena 1989, bila je samo ostavljena zmijska koža. Promenljivi, ali večni demoni moći preživeli su i uzdigli se iz ruševina i prašine starog režima.

Novi hibrid, orijentisan na preživljavanje, nastao je kao kombinacija starog aparata moći i nove nacionalističke ideologije. Sa druge strane, za dugotrajni opstanak i održavanje novoustanovljenih agresivnih nacionalističkih režima ključna je bila neka vrsta perverzne međuzavisnosti.

Njihova međuzavisnost nastavlja da prati produženi i modifikovani hladnoratovski obrazac i posle hladnog rata. Ona je ostvarena patološkim sistemom uzajamnog i istovremenog antagonizma i podrške. Jednom rečju, ovi režimi su jedni u drugima pronašli neophodne neprijatelje.

Nije neobično to što su velikohrvatski režim Franje Tuđmana u Hrvatskoj i velikosrpski režim Slobodana Miloševića u Srbiji, dva režima koji su u osnovi blizanci, pali u istoj godini.

Strategija preusmeravanja dodatno rasvetljava opisanu međuzavisnost režima. To je strategija stalnog i sistematskog preusmeravanja svih unutrašnjih socijalnih i političkih pritisaka na spoljne države i teritorije. Takva strategija mogla je funkcionisati dok je režim imao na raspolaganju dovoljnu količinu spoljnih država i teritorija.

Kada ostane bez takvih država i teritorija, režim više ne može primenjivati istu strategiju, i iz tog ključnog razloga režimi su počeli da se ruše. Putanja Miloševićevog uspona i pada u Srbiji najjasnije i najparadigmatičnije potvrđuje ovu fundamentalnu korelaciju.

Umesto da kao odgovoran politički akter na miran i zakonit način zaštiti legitimna prava Srba koji žive van Srbije, njegov režim je nastupio kao gigantski politički parazit koji je manipulisao rastućim etničkim tenzijama i strahovanjima, i samo u jednoj deceniji izazvao četiri etnička rata.

Za svo to vreme Srbi izvan Srbije korišćeni su na krajnje instrumentalan, makijavelistički i ciničan način, kao rezervoar etničkog goriva za režim, a ne za ciljeve njihovog političkog opstanka. Zato Srbija nije bila spremna i sposobna da se suoči sa sobom, a srpska opozicija i narod da se suprotstave diktatorskom režimu, sve dok nije izgubila sve spoljne teritorije.

To je logika koja povezuje i objašnjava odnos između izgubljenog rata na Kosovu u junu 1999. godine i »revolucije od dva sata« koja se odigrala u Beogradu u oktobru 2000.

»Revolucija od dva sata« bila je poput čuda, ali ona nije bila samo čudo. Zaliha etničkog goriva Velike Srbije i strategija preusmeravanja i beskrajnih nacionalističkih igara političke elite još nije bila iscrpljena. Kao poslednja spoljna teritorija ostala je Crna Gora.

S obzirom na značajnu srpsku manjinu u Crnoj Gori, velikosrpsko nasleđe i aspiracije Srbije, kao i još uvek kratkovidu i lošu realpolitiku međunarodne zajednice, možemo samo da zamislimo kako će u doglednoj budućnosti da izgleda poslednja epizoda ove perverzne i agresivne nacionalističke igre.

Globalni odjek i značaj

U normalnim vremenima (polu)periferija svetskog sistema igra pasivnu i manje značajnu ulogu. U burna vremena, međutim, ova zona sistema može privremeno imati nešto aktivniju, ako ne i značajniju ili centralnu ulogu.

Upravo to je ono što se poslednjih deset do petnaest godina događalo na Balkanu. Ipak, suprotno onome što brojni i mesijanski raspoloženi lokalni nacionalisti misle, to je više bila promena u načinu na koji region igra svoju staru (polu)perifernu ulogu nego promena sáme uloge.

Uostalom, danas izgleda da je Balkan već prošao kroz ovu aktivnu, ali prolaznu fazu i da se vratio u staru i pasivnu kolotečinu. Naravno, to ne znači da privremena promena nema šire značenje u okvirima svetskog sistema. Naprotiv, ova promena poseduje ne osobito izražen, ali svakako neporeciv globalni odjek i značaj.

U poslednjem odeljku ovog rada bavimo se tim odjekom i značajem i razmatramo njihovu kako negativnu ili destruktivnu tako i pozitivnu ili konstruktivnu stranu.

Negativna ili destruktivna strana tog odjeka i značaja dobro je poznata, ali nije jednako dobro shvaćena. Čak i u nekim zvaničnim dokumentima dominantne međunarodne sile, to jest, Zapada, i njenog vojnog aparata, potvrđuje se važna uloga koju je Balkan odigrao u procesu njegove rane adaptacije i evolucije u posthladnoratovskoj eri.

»Operacija koja je pod vođstvom NATO organizovana u Bosni i Hercegovini, „Zajednički poduhvat“, prva je kopnena operacija koju je NATO ikada izveo, prvi angažman izvan sopstvene teritorije i prva zajednička akcija sa partnerima NATO iz Partnerstva za mir i drugim zemljama koje nisu članice NATO. Ona je pokazala da je Alijansa u stanju da svoje snage i politiku prilagodi zahtevima posthladnoratovskog sveta i održi sistem kolektivne bezbednosti i odbrane za sve svoje članice.«⁹

Ova izuzetno važna uloga Balkana postala je još očiglednija za vreme NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore 1999. godine. Jednom rečju, balkanska (polu)periferija iskorišćena je kao probni teren da bi se u novoj posthladnoratovskoj eri testirali rezultati transformacije i reforme izvedene na staroj hladnoratovskoj vojnoj infrastrukturi centra.

Izuzetno složen i dinamičan odnos između mnogih vodećih političkih aktera i sila, lokalnih, regionalnih i globalnih, koji nalazimo u sámoj osnovi ovog teškog i burnog procesa adaptacije, predmet je velike debate i konfuzije.

Naročita pažnja i nesigurnost vezani su za pitanje stvarnog odnosa Slobodana Miloševića i Zapada u ovom procesu. Neobičan obrazac ovog odnosa, sa mnoštvom iznenadnih obrta, nekonzistentnosti i nejasnoća, koji je prošao kroz nekoliko razgovetno uočljivih faza prijateljske saradnje i antagonističke konfrontacije, ima za rezultat dve tipične škole mišljenja: školu greške i školu zavere.

Mada delimično uspevaju da rasvetle neke važne aspekte jednog složenog odnosa, obe škole promašuju njegovu suštinu, a to je kvazi-biološka ili kvazi-hemijska adaptacija, koja svakako uključuje, ali i nadilazi, određene elemente i greške i zavere.

Ovde ponovo nailazimo na neophodne neprijatelje kao nasleđe stare hladnoratovske ere i obrazac nove posthladnoratovske ere, ali ovog puta na globalnom nivou. Ono što su agresivni nacionalisti poput Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana bili jedan drugom na regionalnom nivou, to su Slobodan Milošević i ostali balkanski diktatori predstavljali za Zapad na globalnom nivou.

To je najdublja tajna neočekivane i »sramne alijanse« između zapadnih liberala i srpskih i drugih balkanskih fašista, koju je tako snažno formulisao jedan lucidni slovenački analitičar.¹⁰

Pozitivna ili konstruktivna strana ovog odjeka i značaja manje je poznata i priznata, ali nije ništa manje zanimljiva i važna. Naravno, postoji mnoštvo dobrih razloga za dubok i ozbiljan skepticizam u pogledu čovekove sposobnosti da nešto nauči iz istorije.

Ipak, ne smemo dozvoliti da taj skepticizam preraste u potpunu amneziju, odnosno, paralizu. Naša minimalna građanska i profesionalna dužnost jeste da bar pokušamo da iz iskustva nešto naučimo. Na taj način se užasi postjugoslovenskih ratova mogu transformisati u korisne lekcije za Evropu i svet.

Sa poduže liste takvih lekcija ovde ćemo odabrati i izložiti samo dve, verovatno najvažnije.

Prva lekcija za Evropu i svet koja se može izvući iz posthladnoratovskog balkanskog haosa jeste upozorenje na opasnosti koje nose stara geopolitika i njene anahrone distinkcije između internacionalno relevantnih i internacionalno irelevantnih regiona i država.

Zapravo, posthladnoratovsko balkansko iskustvo jasno je pokazalo da u savremenom svetu nema regiona ili države koji bi bili internacionalno irelevantni ili beznačajni na stari način.

Ova ključna internacionalna i geopolitička promena direktno je proistekla iz najveće sistemske promene našeg vremena, to jest, eksponencijalnog rasta gustine, osetljivosti i ranjivosti modernog ekološkog, ekonomskog i političkog svetskog sistema u drugoj polovini dvadesetog veka.

Usled ovog rasta, čak i Balkan, koji je u vreme hladnog rata bio region od sekundarne važnosti, za samo nekoliko godina trajanja posthladnoratovske ere postao je region od primarnog međunarodnog značaja.¹¹

Štaviše, eksponencijalni rast gustine, osetljivosti i ranjivosti modernog ekološkog, ekonomskog i političkog svetskog sistema radikalno je doveo u pitanje sáme koncepte i stvarnost centra, periferije i poluperiferije sistema, a tako i sámo postojanje sistema kao celine.

Posthladnoratovska balkanska kriza na dramatičan način je pokazala koliko fatalno neadekvatno i opasno može biti insistiranje na bilo kakvom slepom konzervativizmu u ovoj oblasti. Nije neobično to što je globalizacija načina upravljanja, efikasnosti i odgovornosti postala neodložna potreba i glavni slogan našeg doba.¹²

Druga lekcija sažima negativno posthladnoratovsko balkansko iskustvo i ukazuje na moguće i poželjne opšte ideološke kvalitete, sadržaj i usmerenje globalizacije.

Naime, posthladnoratovsko balkansko iskustvo ubedljivo je diskreditovalo svaku vrstu ideološkog, intelektualnog i duhovnog dogmatizma ili fundamentalizma. I etnički i liberalni fundamentalizam pokazali su se kao fasade koje kriju i podržavaju različite vrste rigidnih i opasnih sistema dominacije razvijenih na lokalnom i globalnom nivou.

Danas je očigledna potreba za eklektičnijim i pragmatičnijim ideološkim i intelektualnim sintezama koje će zameniti zatvorene, isključive i agresivne ideološke svetove »zoološkog patriotizma«, »sukoba civilizacija« i »fundamentalističkog liberalizma«.

Zaista smo i definitivno stupili u doba i domen »trećeg puta«¹³ »posle liberalizma«¹⁴ ili »post-liberalizma«,¹⁵ doba i domen nove velike globalne konvergencije.

Tekst je završen decembra 2000.

Napomene

1. Karl Marks, Kapital, Beograd: BIGZ, 1971, str. 17-18.
2. Ilya Prigogine & Isabelle Stengers, Order Out of Chaos: Man’s New Dialogue with Nature, Colorado: Shambhala Publications; New York: Bantam, 1984.
3. Vladimir Solovjev, Rusko nacionalno pitanje, Podgorica: CID, 1995, str. 205.
4. Dobrica Ćosić, Borba, 12. mart 1993.
5. Milan Popović, »The Double Secret of Liberal Fascism«, Posle hladnog rata, Bar: Kulturni centar, 1996, str. 164-167.
6. Samuel P. Huntington, »The Clash of Civilizations?«, Foreign Affairs, Volume 72, Number 3, 1993, str. 22-49; The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order, London: Touchstone, 1998.
7. Frensis Fukujama, Kraj istorije i poslednji čovek, prevod: B. Gligorić & S. Divjak, Podgorica: CID, 1997.
8. Immanuel Wallerstein, Historical Capitalism, London: Verso, 1987, str. 73-93.
9. ***, »NATO’s Role in Peacekeeping in the Former Yugoslavia«, *NATO Fact Sheet* No. 4, Bilten ambasade SAD u Beogradu, Beograd, 19. mart, br. 165, 1997.
10. Tomaž Mastnak, »Fascists, Liberals, and Anti-Nationalism«, Europe’s New Nationalism, R. Capland & J. Faffer (eds.), Oxford: Oxford University Press, 1996, str. 69.
11. Popović, Ibid., str. 152-155.
12. Anthony Giddens, The Third Way and its Critics, Cambridge: Polity Press, 2000.
13. Giddens, Ibid.
14. Immanuel Wallerstein, After Liberalism, New York: The New Press, 1995.
15. Džon Grej, Liberalizam, Podgorica: CID, 1999.

Prevod: Đorđe Tomić

Milan Popović, »The Post-Cold War Balkan Chaos And New Ideological Order« (manuscript). Objavljeno na engleskom u: Milan Popovic, Montenegrin Mirror, Nansen Dialogue Center, Podgorica, 2002, pp. 177-193. Milan Popović, »Posthladnoratovski haos na Balkanu i novi ideološki poredak u svetu«, u: Dušan I. Bjelić i Obrad Savić (ur.), Balkan kao metafora: Između globalizacije i fragmentacije, Beogradski krug, Beograd, 2003, str. 518-529. Bibliografski zapis.