John Stuart Mill: O slobodi mišljenja i govora

Po svoj prilici prošlo je vreme gde bi još trebalo braniti „slobodu štampe”, kao jednu od odbrana protiv pokvarene i nasilničke vlade. Mi smemo uzeti da je svako opovrgavanje ovoga danas sasvim izlišno, jer ljude već nije nužno terati da se odupru svakom zakonodavstvu ili upravi koja se ne slaže sa korišću naroda i koja bi išla na to da propisuje narodu kog mnjenja da se drži, koje nauke i razloge da sluša.

S tim u vezi je ovo pitanje od ranijih pisaca tako temeljno i slavno rasvetljeno da nije nužda ovde upuštati se u to. Mada su engleski zakoni o štampi još i sada tako ponizni kao u vreme Tudora, ipak se nije bojati da bi se neko mogao na njih osloniti kad bi hteo da guši slobodu političkog govora, izuzimajući vreme slepog straha, kad i ministri i sudije, bojeći se pobune, ne znaju gde im je pamet, ali i to je samo prelazno.¹

U opšte ne treba se bojati u ustavnim zemljama, gde je vlada manje-više narodu potpuno odgovorna, da će vlada često pokušavati da ograniči slobodno izjavljivanje mnjenja, već ako to bude činila kao oruđe opšte netrpeljivosti svetine. Ali uzmimo samo slučaj da se vlada sasvim sporazumeva s narodom i da ne misli da goni nigde do u sporazumu sa glasom naroda; to ja odričem narodu pravo da vrši svoju silu, bilo samostalno, bilo preko svoje vlade.

Sila po sebi prisvojena je. Najbolja vlada nema na nju nikakva prava, kao i najgora vlada. Sila toliko isto škodi i još više škodi kada se vrši sporazumno sa javnim mnjenjem nego protiv njega. Kad bi svi ljudi bili jednog mnjenja, a samo jedan čovek protivnog mnjenja, to celo čovečanstvo ne bi imalo više pravo da tom jednom čoveku usta zapuši nego što bi taj jedan imao prava, samo kad bi mogao, da zapovedi celom čovečanstvu da ćuti.

Kad jedno mnjenje, osim onoga čije je, ne bi drugima ništa vredelo i kad bi se osporilo pravo na to mnjenje, štetilo samo jednog čoveka, to bi onda bilo svakako neka razlika u tome kad se štete samo neki i kad se štete mnogi. Ali prava šteta što postaje iz gušenja jednog mnjenja jeste u tome da se time potkrada ceo ljudski rod, i potomstvo i savremenici, još više oni koji to mnjenje ne dele nego oni što ga dele. Ako je mnjenje dobro, ono se time otima mogućnosti da zablude zamene istinu; je li mnjenje pogrešno, gubi se velika korist koju imamo što istinu, suočivši je sa zabludom, jasnije upoznamo i življe osetimo.

Mi nikada ne možemo biti izvesni da je ono mnjenje koje pokušavamo da ugušimo zaista pogrešno, i baš kad bismo to sigurno znali, ipak bi to gušenje bilo zlo. Svaku od ovih mogućnosti treba zasebno posmatrati, kako kojoj naročiti dokaz odgovara.

Prvo, mnjenje koje hoće silom da se uguši može biti istinito. Oni koji žele da ga uguše kažu da nije istinito; ali nisu ni oni nepogrešivi. Oni nisu opunomoćeni da reše tu stvar u ime celog čovečanstva i da svakom drugom uzmu priliku da sam sebi sudi o tome. Ko neće jedno mnjenje da čuje zato što je izvestan da je ono pogrešno, taj bi time rekao da je on bezuslovno izvestan. Gušiti slobodnu izjavu misli zove se zalagati se za nepogrešivost; i sa ovim običnim, ali ipak dobrim dokazom, dokazano je da valja odbaciti to gušenje.

Zdravo suđenje ljudi nije tako sretno da ova pogrešivost isto toliko važi u životu koliko važi u teoriji. Mada svako zna da može pogrešiti, ipak malo ih ima koji nalaze za nužno da se čuvaju ove svoje pogrešivosti; ili koji dopuštaju da baš mnjenje koje oni drže da je dobro može biti jedna od onih grešaka koje oni sami priznaju.

Samovlasni vladaoci, ili inače svi oni koji su navikli da iščekuju slepu poslušnost, uzdaju se obično sasvim tvrdo u svoja mnjenja u svim stvarima. Ko na dobrom položaju kad-kad čuje mnjenje koje je njegovom sasvim protivno i koji je unekoliko navikao da svoja rđava mnjenja menja boljim, veruje ipak neograničeno u ona svoja mnjenja koja deli njegova cela okolina ili onaj krug u kome on živi.

Kada čovek srazmerno ne veruje toliko svom sudu, on se onda bezuslovno oslanja na ono „što veli drugi svet” u opšte. Za „svet” drži svaki onaj deo s kim dolazi u dodir, a to je svoju stranku, svoju sektu, svoju crkvu, svoj stalež, svoje društvo. Onog čoveka koji bi taj svoj „svet” protegao na zemlju u kojoj i stoleće u kome živi nazvali bi da je slobodouman i velika srca.

Uzdanje u ovu ukupnu izreku ni najmanje ne obara to što su druga vremena, narodi, sekte, crkve, staleži i partije sasvim protivno tome mislili i što još i danas protivno misle. Svako baca odgovornost na svoj svet ako mu se njegovi nazori ne podudaraju sa protivnim nazorima svetova drugih ljudi, i ne tiče ga se što je samo slučaj učinio kom svetu da veruje i da bi isti uzroci koji su učinili da je on u Londonu hrišćanin načinili u Kini od njega pristalicu budizma i Konfučija.

Ipak se daje po sebi uvideti, bez da se dokazuje, da i vekovi mogu grešiti kao i pojedini ljudi. U svakom veku bilo je sijaset mnjenja koja drugi vekovi smatraju ne samo da su pogrešna već da su sasvim budalasta; i izvesno je, kao što sadašnjost sada odbacuje nekadašnja opšta mnjenja, da će isto tako buduća vremena odbaciti ono što danas važi kao opšte mnjenje.

Ono što bi se moglo ovome prigovoriti bilo bi otprilike:

„Kad se zabranjuje rasprostiranje zablude, to se nepogrešivost za sebe ne traži u većoj meri nego kad javna vlast, u ma kojoj drugoj stvari, radi po svojoj uviđajnosti i na svoj odgovor. Moć suđenja data je čoveku da se služi njome. Što se čovek može njom pogrešno služiti, to ne dokazuje da se njom uopšte i ne treba služiti? Ako se zabranjuje ono što se drži da je škodljivo, time se ne traži da se prizna da onaj ko to zabranjuje ne može nikad pogrešiti, već se ispunjava ona nama grešnim ljudima pripadajuća dužnost da radimo po svom uverenju.

Kad ne bismo hteli ništa činiti po svom mnjenju s toga što bi ta naša mnjenja mogla biti kriva, to bi nam sve naše stvari išle naopako i sve bi naše dužnosti ostale neispunjene. Prigovor koji ne priliči našoj celoj radnji ne priliči joj ni u pojedinim slučajevima. Dužnost je vlade, kao i pojedinih ljudi, da pribave što je moguće bolja mnjenja, da ista brižljivo razviju i da ih nikad ne nameću drugima osim tamo gde su sigurni da su u pravu.

Ako su u tome jednom izvesni”, izvodilo bi se dalje, „onda ne bi bila savesnost već plašljivost koja bi se plašila raditi po svom mnjenju i dopuštati da se rasprostiru po volji nauke za koje se po svojoj savesti misli da će ljudima škoditi i za ovaj i za onaj drugi život, s toga što su ljudi u neprosvećenija vremena gonili ona mnjenja za koja se sada smatra da su istinita.

Dajte”, reklo bi se, „da se postaramo da i mi ne padnemo u iste zablude; vlade i narodi padali su u drugim stvarima u zablude, ipak se smatralo da ove stvari spadaju njima u vlast — udarale su velike namete, vodili su nepravedne ratove — pa zar mi više da ne udaramo nikakav porez, pa, ma i vređali koga, zar da ne ratujemo? Ljudi i vlade moraju raditi kako najbolje znaju.

Bezuslovne izvesnosti nema, donekle se možemo pouzdati i to je dovoljno za ceo čovečiji život. Mi možemo i moramo smatrati da nam je mnjenje istinito ako izaberemo da nam ono predvodi našoj radnji; a više i ne zahtevamo no da stanemo zlim ljudima na put da ne kvare društvo, rasprostirući mnjenja koja mi smatramo da su pogrešna i štetna.”

Ja odgovaram na ovo da se tu suviše zahteva. Velika je razlika između ovoga da li mi smatramo da je jedno mnjenje istinito što ono, u svakoj prilici gde bi se na mnjenje moglo udarati, nije oboreno; ili ga smatramo istinitim samo da stanemo na put da se ono ne može oboriti. Da bude potpuno slobodno negodovati i protivurečiti našem mnjenju, to je baš sam uslov koji će nam garantovati istinu mnjenja celog života i blizu je pameti da se samo tako može stvorenje sa ljudskim sposobnostima uopšte pouzdati da je u pravu.

Ako pogledamo na istoriju mnjenja i na svakodnevni život, otkuda je to da i jedno i drugo nije gore no što je? Zaista da nije to sa prirodne snage čovečijeg razuma, jer u jednoj stvari koja po sebi nije jasna dolaze na jednoga koji je zna presuditi njih devedeset devetoro koji to baš nikako ne mogu, a i o sposobnosti toga jednoga daje se govoriti samo uporedno.

Većina znatnih ljudi prethodnih pokolenja bila je u mnogim stvarima jednog mnjenja koja se danas smatraju pogrešnim, radila je i odobravala mnogo štošta što danas ne bi niko odobrio.

Otkuda, dakle, prevage pametnih mnjenja i pametne radnje što je uopšte ima u čovečanstvu? Ako zaista ima te prevage — a ona se mora iznaći, jer su inače, a bile bi i odvajkada, ljudske stvari gotovo u očajnom stanju — to se ona može zahvaliti jednom svojstvu čovečije duše iz koga izvire sve ono što se u čoveku, kao umnom i moralnom stvoru, poštuje; a to je svojstvo da čovek može popravljati svoje zablude.

Čovek je sposoban ispraviti neznanje istine razmenom mnjenja i iskustvom. Samo iskustvo nije dovoljno, treba tu da se pokaže i razmena mnjenja kako valja da se tumači iskustvo. Kriva mnjenja i postupci ustupaju faktama i dokazima; ali se fakta i dokazi moraju duhu razložiti ako se hoće da dejstvuju na njega. Malo ima fakata što mogu sama da ispričaju svoj postanak bez izjašnjavanja koja pokažu istom šta ona znače.

Ukoliko, dakle, sva snaga i cena čovečijeg suđenja zavisi od toga da se ono, ako je zastranilo, da ispraviti, to se može samo onda pouzdano osloniti na to ako se neprestano ima sredstava za takvo ispravljanje. Uzmimo samo nekoga čije suđenje zaslužuje poverenje, čemu ima on to da zahvali?

Tome što je bezzazorno pustio da se njegova mnjenja i poslovi iskritikuju; što je brižljivo pazio i koristio se iz svega onog što se moglo navesti protiv njega; što se s drugima savetovao da li je njegovo suđenje na svom mestu ili se da razložno oboriti; što je uvek bio svestan da čovek ne može drugim putem približiti se savršenom poznavanju jedne stvari već ako prihvati sve ono što navode o tome lica raznovrsnih mnjenja i ako se upozna sa svim gledištima sa kojih drugi ljudi, svako po svojoj pameti, stvar posmatraju.

Nijedan pametan čovek nije postao drugim putem mudar i već je u samoj prirodi naše moći saznavanja da se drugačije i ne da doći do mudrosti. Stalna navika po kojoj, suočavajući svoje mnjenje sa tuđim, popravljamo ga i dopunjujemo ga, nije da se time buni odrešitost radnje — sumnjom i kolebanjem — no je to jedini čvrsti temelj na koji se ona pametno može da osloni.

Jer znajući ono što se barem otvoreno protiv nas može navesti, a znajući da smo u suprotnosti svakoj protivurečnosti — znajući da mi baš tražimo prigovore i teškoće, umesto da ih se klonimo, a da ne isključujemo ni koju svetlost koja bi stvar ma sa koje strane osvetlila — onda imamo i pravo što držimo da smo bolje sudili no iko drugo lice ili množina koja nije ovako postupala.

Ono što valja da učine oni koji su najpametniji, koji umeju najtrezvenije da sude, pa da se istom onda mogu osloniti na svoje suđenje, to isto valja da čini i ona raznolika gomila što se zove publika, u kojoj, ne bude zlo rečeno, ima malo pametnih, a mnogo nerazboritih ljudi.

Ta i sama rimokatolička crkva, koja je najnetrpeljivija među svim crkvama, kad hoće koga da uvrsti među svece, sluša šta će takome budućem svecu da prigovori zastupnik đavola. Drži se da i najsvetliji muž ne može u onom svetu iza groba doći do svoje časti i slave pre no što se dobro ne promeri sve ono što mu može đavo da zameri.

I samim Njutnovim nazorima o svetu ne bi ljudi verovali da nije slobodno i posumnjati u njih. Naša najpouzdanija mnjenja postala su s toga najpouzdanija što je svakome svagda slobodno bilo napadati na njih. Ne primi li se ovo izazivanje napada, ili primi li se pa ne uspe, to smo doduše još daleko da se možemo sasvim pouzdati u naša mnjenja; ali smo učinili sve što se u takvim prilikama može zahtevati od čovečije pameti.

Nismo ništa prenebregli da istina do nas može dopreti i, ostane li ovaj put i dalje bez zapreka, možemo se nadati da će se bolja istina, ako se samo može iznaći, i doista pronaći čim čovečiji duh uzmogne shvatiti je; a mi možemo međutim pouzdano reći da smo se toliko približili istini koliko je uopšte moguće bilo učiniti to u našim danima. Ovo je stepen izvesnosti do koje može doći grešni čovek, i samo je ovo put kojim se ona može postići.

Čudno je da ljudi priznaju da razlozi važe pri slobodnom izjavljivanju mnjenja, ali opet progovaraju da s tim razlozima ne valja terati „mak na konac”, a ne uviđaju da razlozi koji nisu dovoljni za kakav krajnji slučaj nisu time uopšte dovoljni.

Ili kako se to slaže kada se veli da ljudi ne traže da se prizna da oni ne mogu pogrešiti, jer dopuštaju da treba da je slobodno izjavljivati mnjenja o svima sumnjivim stvarima, a ovamo se ipak veli da niko ne sme dovoditi u sumnju neko izvesno načelo ili nauku jer je ona sasvim izvesna — ta to će reći: izvesni smo da je ona izvesna.

Reći da je neko tvrđenje izvesno, a ovamo ima nekoga koji bi, kad bi mu bilo slobodno, napadao na tu izvesnost, pa ne dozvoliti mu to da čini, to se zove držati da nama i našim jednomišljenicima pristoji da budemo sudije koji presuđuju tu izvesnost, presuđuju i ne saslušavši protivnu stranku.

U naše doba — za koje se veli da „ljudi ni u šta ne veruju i da su zaraženi strašću sumnje”, u kom se ljudi ne uzdaju u istinu svojih mnjenja, no drže da ne bi znali šta bi počeli kad ne bi imali svojih mnjenja — traži se da se neko mnjenje zakloni od javnih napadaja, ne poglavito s toga što je ono istinito, no što je važno za društvo.

Kaže se da imaju neki dogmati koji su blagostanju ljudi tako nužni, da ne kažemo neophodno potrebni, da je vlada isto tako dužna da ih podržava kao što brani druge koristi društvene. U takvim slučajevima, koji tako izvesno spadaju u dužnost vlade, veli se, dovoljno je i nešto manje od nepogrešivosti te da opravda vladu, štaviše da je obaveže da zauzme pravac svoga, od društva opšte poduprtog, mnjenja.

Često se tvrdi, a još češće se misli, da samo rđavi ljudi mogu ići na to da potresu ovakve spasonosne dogme, a u tome, drži se, ne može ništa zlo biti što se zli ljudi zauzdavaju i sprečavaju da čine ono što leži samo njima na srcu. Ovim načinom gradi se pravdanje sprečavanja slobodnog izraza mišljenja ne pitanjem istine, no pitanjem nužnosti dotičnih nauka, i laska se da će tako izbeći odgovornost za ono što ište za sebe: vlast da nepogrešivo presuđuje mnjenja.

Oni kojima je to dovoljno previđaju da se time zahtev na nepogrešivost prenosi samo na drugu stvar. Da li je jedno mnjenje nužno, to je stvar samoga mnjenja i daje se poricati koliko i samo mnjenje. Isto je tako potreba da ima neki sudija koji će nepogrešno suditi da li je jedno mnjenje potrebno, kao što treba da se sudi da li je ono pogrešno, već ako se ne bi inače osuđenome mnjenju dala svaka prilika da se brani.

Isto tako ne vredi ni onaj prigovor koji veli da treba da se dozvoli onom ko drugačije misli da tvrdi potrebu ili neškodljivost svoga mnjenja, ali mu ne treba dozvoliti da tvrdi da je njegovo mnjenje istinito. Istina jednoga mnjenja deo je njegove dužnosti.

Kad tražimo da znamo da li je želeti da se nekom tvrđenju veruje ili ne, daje li se tu isključiti da ne gledamo da li je to tvrđenje i istinito ili ne? Po mišljenju ne rđavih, no najboljih ljudi, ne može nijedna vera koja je protivna istini biti istinski korisna; i zar da ne bude dozvoljeno da možemo ostvariti ovo gledište kada nas optužuju da hulimo onu nauku koja se hvali da je korisna, koju mi naprotiv držimo da je lažna?

Pristalice takvih odvajkada donetih mnjenja — predanja — traže da se što više koriste ovim gledištem, štaviše traže da se tim pre zna i veruje njihovoj nauci jer je ona „istina”. Gde se dozvoljava tako rešavajući razlog samo jednoj stranci, a drugoj ne, tu onda nema razgovora o poštenoj prepirci mnjenja u pitanju nužnosti.

I doista, gdegod zakon ili opšte moralno čuvstvo ne dozvoljava da se sme dirati u istinu jednog mnjenja, tu se isto tako ne trpi da se odriče da to mnjenje nije nužno. Ono što se u najboljem slučaju dozvoljava, to ublažuje unekoliko bezuslovnu nužnost toga mnjenja ili smanjuje krivicu koju tovari na sebe svako odvojeno mnjenje.

Da se još jasnije uvidi kako je budalasto ne hteti slušati mnjenja za koja smo sami uvereni da ništa ne vrede, evo ispitaćemo to na nekoj izvesnoj stvari, i ja ću ovde da izaberem slučajeve koji će mi biti najnezgodniji — slučajeve u kojima se navode najtvrđi razlozi sa gledišta istine i nužnosti protiv slobode izjavljivanja mnjenja.

Neka bude, dakle, to uverenje na koje se napada: vera u jednoga Boga i budući život, ili ma koje od opšte priznatih moralnih načela. Ako svršimo borbu na ovome polju, to dajemo kakvom nepoštenom protivniku veliku dobit u ruke; zacelo će reći — a mnogi koji nisu s namerom nepošteni govoriće to za njime:

„A to li su nauke koje ti držiš da nisu dovoljno izvesne da se stavljaju u odbranu zakona? Zar je tebi vera u jednoga Boga mnjenje koje zahteva nepogrešivost za se?”

Biću tako slobodan te ću ovde primetiti da meni nije tvrdo pouzdanje u ikoju veru ono što ja nazivam traženjem nepogrešivosti za se. Ja zovem onoga da traži nepogrešivost za sebe ko reši ovo pitanje i za druge ljude, bez da im dozvoljava da saslušaju i ono što se sa protivne strane tvrdi. Ja prezirem i odbacujem ovo prisvajanje, a još više kad se ono čini u stvari koja je moje najsvetije uverenje.

Jedan čovek može biti uveren ne samo o pogrešnosti nekoga mnjenja, već i o rđavim posledicama istoga mnjenja — i ne samo o rđavim posledicama već, da upotrebim izraze koje inače odbacujem, i nemoralnosti i bezbožnosti toga mnjenja — i ako, ma kako da je tvrdo uveren, ma to njegovo lično uverenje da deli i njegova zemlja i savremenici, on na osnovu toga ne da tom mnjenju da se ono samo brani, onda kažem: takav čovek traži nepogrešivost za sebe.

Nije da se kaže: mnjenje se smatra za nemoralno i bezbožno, pa onda ne može se zameriti i nije opasno što se traži nepogrešivost za sebe; baš u ovom slučaju je to najubitačnije. Tu je koren onim užasnim zabludama sa kojih ljudi jednog veka privlače na sebe čuđenje i preziranje potomstva; ovde izviru oni znatni slučajevi gde se zakon dao upotrebiti da uništi najvrsnije ljude, najuzvišenije nauke, uspevši, nažalost, u tome što se tiče ljudi. Jer neke su od tih nauka ostale u životu da budu povod, kao u inat, takvom postupanju protiv ljudi koji ne dele ovakve nauke i njihova predana tumačenja.

Svetu se ne može dosta nagovoriti da je nekada živeo čovek po imenu Sokrat, koji je došao u znatnu opreku protiv zakonitih vlasti i javnog mnjenja svog doba. U onoj zemlji koja je onda imala toliko velikih ljudi — kažu oni koji njega i zemlju najbolje poznaju — Sokrat je bio najvrliji muž svog doba, a mi znamo da je on bio čelovođa i uzor svim kasnijim učiteljima vrlina, da je bio izvor uzvišenih misli Platona i razumne Aristoteljeve nauke o nužnosti, maestri di color che sanno, dvaju glavnih izvora etičke i svake druge filozofije.

Ovog priznatog učitelja svih znatnih mudraca, njega kome slava i posle dve hiljade godina sve više raste, koji više vredi nego sva druga imena što su mu otadžbinu proslavila — njega osudiše zemljaci na smrt, pošto zakonskim putem ubediše da je bezbožan i nemoralan.

Bezbožan zato što je poricao državno priznate bogove; tužilac uveravaše štaviše da Sokrat ne veruje ni u kakve bogove. Da je nemoralan zato što je svojom naukom i poukom „otrov omladine”. I njegove sudije nađoše, možemo reći po svom znanju i savesti, da je on skrivio ono radi čega ga tuže; i osudiše čoveka koji je po svoj prilici među svojim savremenicima imao najviše zasluga za ceo svet — da umre kao zlikovac.

Ili vratimo se drugom i još jedinom primeru sudijskog zločinstva koje će, posle onog Sokratovog, biti od utiska; vratimo se događaju koji se desio pre osamnaest stotina i nekoliko godina na Golgoti. Čoveka koji je, kao što svedoče svedoci, učinio takav utisak moralne uzvišenosti da su ga osamnaest stoleća kao samog svemogućeg poštovali, tog čoveka odvedoše sramno na smrt — a kao kakvog? Kao bogohulitelja.

Savremenici ne samo da ne poznaše u njemu svoga dobrotvora već smatraše protivno od onoga što je on bio, i postupaše s njim kao sa izmetom bezbožnika, a sada toga radi važi da su oni bili bezbožnici. Osećanja koja se bude u današnjim ljudima kada pomišljaju na ta nedela čine da ljudi nepravedno sude o ljudima u ono doba.

Ti ljudi nisu bili, po svoj prilici, zli ljudi — bar nisu bili gori nego što su ljudi u opšte; štaviše, bili su to ljudi koji su u punoj meri delili religiozna, moralna i patriotska čuvstva svog doba i svog naroda, sasvim ona vrsta ljudi koji u svako, pa i u naše vreme, po svoj prilici žive ceo svoj vek nedužni i poštovani.

Sveštenički glavar koji razdera svoju rizu kada se izgovoriše reči koje, po mišljenju njegovih zemljaka, značiše priznanje najviše krivice, bio je, po svoj prilici, isto tako iskreno ozlojeđen i porugljiv kao i većina poštenih i smirenih ljudi kad danas izriču svoja pobožna čuvstva; i oni koji se danas njemu čude većinom bi isto tako uradili da su živeli u ono doba i da su se rodili kao Judeji.

Pre nego što bi strogo verni hrišćani došli u iskušenje da drže svetinu koja je pobila prve mučenike kamenjem za goru od sebe, neka se sete da je i Sv. Pavao bio među onim goniocima.

Da navedemo ovde još jedan primer koji će biti od najvećeg upliva kad je srazmerno ono što je pouka u zabludi onome što je mudrost i vrlina onoga što potpada zabludi. Ako je iko od vlasnika imao povoda da se drži za najboljeg i najprosvećenijeg među svojim savremenicima, to ga je imao car Marko Avrelije.

Kao samovladaru celog obrazovanog sveta, život mu pokazuje ne samo da je bio pravedan bez mane nego — što se od njegovih stoičkih uverenja manje bilo nadati — da je bio i najblažeg mišljenja. U ono malo prilika što mu prebacuju da je pogrešno, ima se to uvek pripisati tome što je kroz prste gledao. Njegovi spisi, remek etike starog sveta, ne razlikuju se mnogo, gotovo nimalo, od najglavnijih Hristovih načela.

Ovaj muž, bolji hrišćanin — ne uzimajući ovu reč u smislu crkvene nauke — no bilo koji od vladalaca koji uzeše sebi to ime, gonio je hrišćanstvo. Na visini svega onoga što je čovečanstvo do onda izvojevalo, obdaren vedrom, bistrom pameću i značajem koji se u njegovim spisima sam od sebe razvio kao hrišćanski ideal, ipak mu je ostalo skriveno da će hrišćanstvo svetu, čije je dužnosti smatrao za stroge, biti na blagoslov, a ne na prokletstvo.

On je dobro znao kako je društvo jadno stajalo. Ali on je video, ili mu se činilo da vidi, da će to društvo, takvo kao što je, moći sačuvati još od goreg raspada ili starom verom ili obožavanjem starih bogova. Kao vladalac čovečanstva držao je da mu je dužnost da zaštiti društvo od ove konačne propasti i nije video put kojim će se ono, ako se jednom raspadne, moći ponovo sklopiti.

Nova vera išla je očigledno na to da raskine postojeći sklop, bila mu je, dakle, dužnost ili da primi i sam novu veru ili da je uguši. Ukoliko mu se, dakle, činilo da bogoslovlje hrišćanstva nije ni istinito ni bogovskog porekla, ukoliko nije verovao čudnovatoj pripovetci o raspetom Bogu, utoliko u njegovim očima nije bilo moguće da sistema koja sama kaže da počiva na osnovu koji on nije mogao da veruje može razviti onu oživljavajuću snagu koju je ona, uprkos svojim slabostima, zaista i razvila — i utoliko je samo ovaj najplemenitiji i najljubazniji među vladaocima i filozofima, svestan svoje svete dužnosti, dozvolio da se goni hrišćanstvo.

Meni se čini da je ovaj događaj jedan od najtragičnijih u istoriji sveta. Gorka je to misao kad se pomisli kako bi se hrišćanstvo sasvim drugačije obrazovalo u svetu da je ono pod Markom Avrelijem, mesto što je pod Konstantinom, primljeno za državnu religiju.

Ali bilo bi nepravedno prema njemu, a bilo bi i greh protiv istine, kada bi se poricalo da on, u ono vreme kažnjavajući rasprostiranje hrišćanstva, nije imao onih navoda koji se navode za kažnjenje antihrišćanskih nauka. Nijedan hrišćanin nije tako čvrsto uveren da je ateizam lažan i da preti da raskine društvo kao što je Marko Avrelije bio uveren da će to isto učiniti hrišćanstvo, on koji je to bolje mogao rasuditi nego svi živi ljudi.

Ko bi se, dakle, rešio za kažnjenje rasprostiranja mnjenja, a ne bi se smatrao boljim i mudrijim nego Marko Avrelije — da je iskusniji u mudrosti svog doba, da je duhovno uzvišeniji nego svoje doba, da je revnosniji u težnji za istinom ili iskreniji — taj neka se okane zahtevati nepogrešivosti za sebe i za svet, na koju se veliki Antonin oslonio sa tako nesretnim uspehom.

Neprijatelji slobode veroispovesti, osećajući da ne mogu nijednim dokazom braniti upotrebljavanje kazne za zauzdanje nereligioznih mnjenja, a da ujedno i ne opravdaju Marka Antonina, kad dođu u tesnac pristaju na ovo, ali misle sa dr Džonsonom da su gonioci hrišćanstva imali pravo, jer je gonjenje iskušenje koje istina mora da pretrpi i uvek sretno pretrpi, jer zakon napokon ne može da uspe protiv istine, ali je ponekad prava blagodat za gušenje opasnih zabluda.

Vredno će biti da se malo zabavimo oko ovog čudnog pravdanja religiozne netrpeljivosti.

Nauci koja pravda gonjenje neistine tako da to nikako ne može škoditi istini ne da se prebaciti da ona neprijateljuje širenju novih istina, ali tim manje je dostojno pohvale velikodušje njenog postupanja prema ljudima kojima je čovečanstvo obavezno za ovu uslugu.

Izjaviti svetu ono što se, bez da je on pređe znao za to, tiče njegovog dobra; dokazati mu da se on nalazi u zabludi u nekom zemaljskom ili religioznom pitanju; zove se ukazati bližnjima svojim zaista najvažniju od svih usluga. To važi jednomišljenicima dr Džonsona u ponekim slučajevima, kao što je ovaj sa prvim hrišćanima i reformatorima, za najdragoceniji dar što se uopšte može pokloniti čovečanstvu.

Što se pokretači tako neocenimih dobročinstava nagrđuju trnovim vencem i što se s njima postupa kao sa najgorim zlikovcima, to ne važi ljudima ovog mnjenja kao zabluda koju treba žaliti i kao nesreća koju bi trebalo čovečanstvo da kaje u prosjačkoj košuljici, već je to njima postupak pravi i pravedni, baš kako odgovara ovoj stvari.

Ko izjavljuje neku novu istinu trebalo bi, baš kao ono po zakoniku Lokrana, predlagač novog zakona, da izađe sa konopcem oko vrata, koji bi odmah stegli čim javna skupština ne bi, na osnovu njegovih razloga, htela s mesta da prihvati njegov predlog. Ko govori da ovako valja postupati sa svojim dobrotvorima, taj ne može ceniti i samo dobročinstvo; i meni se čini da je ovog mnjenja posebno ona vrsta ljudi kojoj podnosi što su nekad otkrivene nove istine, ali smatra da je izlišno rasprostirati i dalje te istine.

Govor da istina trijumfuje nad gonjenjem nije, zaista, ništa drugo do jedna od onih umiljatih neistina koje ljudi jedan za drugim benetaju dok već ne dojadi. I samo je iskustvo tome protivno. Istorija je prepuna primera da je gonjenje održalo pobedu nad istinom. I ako se istina ne može time ugušiti zauvek, ipak se ona može baciti vekovima unazad.

Da govorimo samo o religioznim mnjenjima, reći ćemo da je reformacija još pre Lutera dvadeset puta se istakla i opet bila ugušena. Ugušen je i Arnold Breščia. Ugušen je fra Dulčino. Ugušen je Savonarola. Ugušeni su Albigenzi. Ugušeni su Valdenzeri. Ugušeni su Lolhardi. Ugušeni su Husiti.

Gonjenje je i posle Lutera uspevalo svuda gde god je ono dugo trajalo. Protestantstvo se iskorenilo u Španiji, Italiji, Flandernu i u austrijskim zemljama, a ne bi mnogo bolje prošlo u Engleskoj da je duže poživela kraljica Marija ili da je ranije umrla kraljica Jelisaveta.

Gonjenje je svuda postiglo svoj cilj, osim tamo gde je raskolništvo bilo jako kao stranka, pa se nije moglo ugušiti. Niko pametan neće reći da je bilo nemoguće iskoreniti hrišćanstvo u rimskoj državi. Ono se raširilo i došlo je na vlast što su gonjenja bila samo mestimična, što nisu dugo trajala i bila su isprekidana vremenom u kom se moglo mirno pokrštavati.

To nije ništa drugo već varati sebe kad bi se reklo da istina ima silu — koja je zabludi odrečena — da se održi protiv tamnica i stratišta. Ljudi ne idu revnosnije za istinom nego što to često čine za zabludom i dovoljno upotrebljavanje zakonskih ili društvenih kazni biće obično dosta da stavi i jednom i drugom svoj cilj.

Prava vrlina istine je u tome da se jedno mnjenje, kad je ono istinito, može ugušiti jedanput, dvaput i više puta, ali da će ga u toku veka obično jedan ili drugi opet pronaći, dok mu uskrs ne padne najzad u takvo vreme u kom će ga zgodne okolnosti čuvati od gonjenja, gde će ono uhvatiti dovoljno korena da se može odupreti svakom sledećem gonjenju.

Možda će se neko pozivati na to da su prošla ona vremena kada su se oni koji rasprostiru nova mnjenja osuđivali na smrt; da mi nismo kao naši očevi koji su ubijali svoje proroke, štaviše, mi im podižemo još i spomenike. I zaista više nije običaj ubijati raskolnike i mera kazni koje bi dopustilo današnje čovečanstvo protiv mnjenja koje se najviše mrzi ne bi išla dotle da se ono iskoreni.

Ali ipak ne laskajmo sebi da smo sasvim prosti od bruke zakonitog gonjenja. Još postoje zakonske kazne za mnjenja ili bar za njihovo izjavljivanje, i ima primera da se te kazne vrše i u naše doba, pa se ne može pouzdano reći da će biti nemoguće da one opet ispočetka ožive.

Godine 1857. osuđen je neki nesretnik,² koga su inače hvalili da je čovek na svom mestu, sudom grofovine kornvelske na dvadeset i jedan mesec zatvora, što je rekao i na neku kapiju napisao nekoliko reči koje vređaju hrišćanstvo. Mesec dana posle toga ne dozvoli oldbejski sud u više prilika dvojici ljudi³ da budu porotnici, i jednoga od njih ljuto uvrediše i sudija i jedan pravoznalac. A zašto? Zato što ti ljudi ispovediše iskreno i pošteno da nemaju nikakve veroispovesti.

Iz istog razloga nisu bili pravedni prema nekom strancu⁴ protiv nekog lupeža. Ovo odricanje sudske pomoći osnivalo se na onom načelu zakona koje kaže da se niko ne može pustiti da pred sudom svedoči koji ne veruje u jednoga Boga — dosta je ma u koga — i u budući život, što će toliko reći da lica koja u to ne veruju stoje van zakona i nemaju prava na zaštitu suda, tako da će ne samo bilo kakav napad na njih ostati nekažnjen ako je učinjen u njihovom prisustvu ili prisustvu njihovih jednomišljenika, nego se neće kazniti ni napad na nekog drugog ako bude zavisio od njihovog svedočenja.

Ko deli ovo mnjenje, taj pokazuje da ne poznaje povesnicu — utoliko ukoliko je dokazano da se većina nevernika u jednom veku sastojala od ljudi posebnog poštenja i izvrsnosti — a niko ne bi cenio ovo mnjenje ko god ima pojma o tome koliko je bilo ljudi koje svet poštuje zbog njihovih vrlina i velikih znanja, a ovamo je svakome poznato, ili bar najbližim srodnicima, da ti ljudi nemaju vere.

I van toga ovo pravilo škodi samo sebi i podriva samo svoj osnov, jer, pod izgovorom da svi koji odriču Boga moraju biti lažljivci, prima te ljude da svedoče ako su spremni da lažu, a odbija samo one koji će se radije izložiti ogovaranju i priznati ma kakvu veru nego što će govoriti neistinu.

Ovo pravilo, koje po svojoj ceni samo za sebe govori da je ludo, može se i dalje održavati u svojoj snazi samo kao znak slepe mržnje i kao ostatak strasti gonjenja. A što je najčudnije u takvom gonjenju jeste da se ono može samo onda izbeći ako se može dokazati da ga nismo zaslužili.

Ovo pravilo i načela podjednako su na sramotu kako vernima tako i nevernima, jer ako je onaj koji ne veruje u budući život lažljivac, to oni koji u to veruju ne lažu samo s toga što se boje pakla. Nećemo da vređamo one koji su to pravilo izumeli i koji ga brane time što ćemo reći da oni crpe pojam hrišćanske vrline iz svoje savesti.

Sve su to u istini samo posledice i zaostaci strasti gonjenja i nisu toliko dokaz tome da se smera goniti koliko su primer onoga bolesnog mišljenja koje je tako često u Engleskoj, po kome ljudi rado tvrde tako loše načelo i onda kada se i nema zle volje da se ono zaista i izvede.

Stanje javnog mišljenja ne garantuje nam dovoljno da se neće još dublje ugnezditi navika na još gori način zakonskog gonjenja, koje traje otprilike šesdesetinu poslednjih godina. U naše doba se isto toliko često muti mirna površnost običaja time što se čine pokušaji da se davno pronađena zla opet ožive koliko time da se nova dobročinstva uvode.

Ono što se danas rastrubljuje da je oživljavanje religije jeste kod tesnogrudih i neobrazovanih ljudi oživljavanje fanatizma, i gde god vri u osećanju naroda onaj jaki i neizgladivi kvas netrpeljivosti — koji nije nikad ni prestao u srednjem staležu ove zemlje — malo fali pa da se ljudi opet razdraže na istinsko gonjenje onih koji u njihovim očima uvek zaslužuju da se gone.⁵

Eto s toga je, što ljudi ovako misle i osećaju o ljudima koji odbacuju dogme koje su po njihovom mišljenju važne, zbog čega se u našoj zemlji ne može odomaćiti duhovna sloboda. Zakonske kazne imaju odavno taj uspeh da društveni žig još dublje urežu.

S toga što ovaj žig tišti, duboko tišti, retko da se ispovedaju u Engleskoj mnjenja koja goni društvo, ređe nego što se u drugim zemljama čine izjave kojima se ljudi izlažu sudskoj kazni. Ko nije svojim položajem tako sretan da ne zavisi od drugih ljudi, taj se ne može protiviti onome mnjenju kao ni zakonu. Biti zatočen ne boli više nego ne moći zaslužiti sebi koru hleba.

Ko je sebi obezbedio svoj užitak, pa ne čeka milosti ni od velikaša, ni od zadruga, ni od publike, taj ne stavlja ništa na kocku priznavajući javno svoje uverenje, osim što će ljudi o njemu loše misliti i govoriti, a da se ovo izdrži tome baš nije nužno neko posebno junaštvo. Nema razloga da se u korist ove vrste ljudi moli javno za pomilovanje.

No i ako mi tako misleće ljude ne kaznimo oštro kao što smo nekad to činili, ipak je moguće da mi, postupajući tako s njima, kaznimo sami sebe oštrije nego ikad. Sokrat je bio pogubljen, ali Sokratova mudrost je sinula kao sunce i prosula svoje zrake po celom duhovnom nebu. Hrišćane su bacali pred lavove, ali hrišćanska crkva je postala ogromno senovito drvo koje je nadvisilo sve starije i slabije izdanke i osušilo ih svojom senkom.

Naša čisto društvena netrpeljivost ne ubija nikoga, ne iskorenjuje mnjenja, već dovodi ljude da ih i sami prikrivaju ili da se okane naprezanja rasprostirati ta mnjenja. Među nama ne otimaju se i ne gube raskolnička mnjenja svake desetine godina ili svakog pokolenja. Njihov plam ne liže po vazduhu, već samo tinja kao žeravica na onom mestu na kom su ponikla, u uskim krugovima mudraca ili ispitivača, bez da svojom pravom ili lažnom svetlošću osvetljavaju stvari koje se tiču svih ljudi.

I tako se održava neko stanje stvari koje godi mnogim nazorima, jer se njime, bez ikakvih mrskih kazni u novcu i slobodi, spolja ne narušavaju vladajuća mnjenja, a ujedno se ne zabranjuje bezuslovno misliti kako je volja ljudima odvojenog mišljenja koji boluju od bolesti mudraca. To je vrlo zgodan način očuvati mir u duhovnom svetu i udesiti da sve što u njemu biva ide dojakošnjim kolosekom.

Ali cena je veoma skupa. Plaćamo za ovakvo održavanje duhovnog mira, jer mu žrtvujemo svako odvažno moralno uverenje. Ovakvo stanje stvari, u kom najvredniji i najrevnosniji duhovi nalaze za dobro da neiskvarena načela i razloge svoga ubeđenja zadrže samo u svojim grudima i da svoje samostalno uverenje, kad ga iznesu u javnost, prilagode pretpostavkama kojih su se davno odrekli u sebi, ne može nipošto da uzgoji one otvorene neustrašive karaktere, one neumitne i čvrste mudrace koji su bili nekada ponos duhovnom svetu.

Ljudi koji se iz toga mogu iščekivati biće robovi svakidašnjih običaja, fariseji istine, koji će u svim važnim stvarima upravljati svoje razloge po svojim slušaocima, a oni im neće izvirati iz njihovog unutrašnjeg uverenja.

Ljudi koji hoće da izmaknu ovom izboru uspeće u tome ako ograniče svoje misli i zauzimanje samo na onaj uzak krug stvari o kojima se može govoriti bez da čovek tumara u oblast načela; a to će reći ako se ograniče na neznatne spoljašnjosti koje bi sobom uspele kad bi se nazori ljudi osnažili i raširili, a koje neće nikad uspeti ako se ostavi na stranu slobodno i smelo razmišljanje o svim najuzvišenijim stvarima, što bi jedino moglo potkrepiti i raširiti nazore ljudi.

Ljudi koji ne smatraju ćutanje jeretika za neko zlo valja da pomisle da se time nikad ne može doći do poštenog i temeljnog pretresa jeretičkih mnjenja, jer se ona mnjenja koja ne bi podnela takve pretrese ne gube sa ovoga sveta s toga što im se staje na put da se ne rasprostiru.

Prepreka koja se stavlja svim istraživanjima koja se ne podudaraju sa dogmama veroispovesti ne smeta ponajviše samo jereticima. Najveća je šteta po one koji, bez da su jeretici, iz golog straha od raskolništva zaplaše se u celom svom duševnom razvoju.

Ko računa šta izgubi svet u mnogim onim ljudima koji su daroviti, ali plašljivog karaktera, koji ne smeju da slede drskom, snažnom i nezavisnom poletu misli s toga što se boje da će ih taj polet dovesti do nečega što bi se moglo činiti da je bezbožno i nemoralno?

Ponekad ćemo naići u ovoj vrsti ljudi na čoveka velike savesnosti i oštrog i obrazovanog uma, koji se celog veka muči da svoj um, koji ne može da utiša, stranputicom zavede; koji iscrpljuje sve svoje izvore bistrine da pomiri glas svoje savesti i svoga uma sa krutom verom, ali ih možda uzalud iscrpljuje.

Niko ne može postati znatan mudrac ako ne priznaje da je prva dužnost mudracu da ide za svojom pameću, ma ona došla do kakvih zaključaka. Štaviše, istina više dobija našim zabludama, ako sami za sebe revnosno i dovoljno spremni mislimo, nego istinitim mnjenjima onih ljudi koji se drže tih mnjenja samo s toga što sami sebi ne dopuštaju da samostalno misle.

Ne trebamo mi slobodu mišljenja samo ili naročito s toga da obrazujemo velike mudrace; ona nam treba posebno s toga da srednji ljudi dođu do onog stepena duhovnog razvitka do koga mogu doći. Bilo je i uvek će biti, u zraku opšteg duhovnog ropstva, pojedinih velikih mudraca, ali niti je bilo niti će ikada biti u takvom zraku duhovno čilog naroda.

Svuda gde je narod bio prelazno živostan, bio je to usled toga što se za kratko vreme ugušio onaj strah od slobodnog mišljenja. Tamo gde su se ljudi ćutke saglasili da ne treba pretresati načela, gde se smatralo da je već svršen razgovor o pitanjima društvenog života, tu ne možemo očekivati da je razvijena ona živost koja odlikuje jedan ili drugi odsek povesnice.

Nigde nije duh naroda u svojim dubinama potrešen do onog napora kojim se ljudi obične pameti uzdižu do tog dostojanstva mudraca gde god se plašljivo obilazila rasprava oko onih pitanja koja bi bila u stanju razbuktati vatru oduševljenja.

Primer nam je tome, prvo, evropsko stanje u stoleću koje dođe posle reformacije; drugo, duhovni pokret u drugoj polovini osamnaestog veka, mada je on bio ograničen na obrazovanije staleže; a treće, što je još kraće trajalo, vreme Getea i Fihtea kada je vrio nemački duh.

Ovi se odseci bitno razlikuju u mnjenjima koja se u njima istakoše, ali liče jedan na drugog u tome što se u sva tri zbacio jaram starinskih mnjenja. U svakom od ta tri odseka otrešeno je zastarelo nasilje koje je tištalo duhove, ali nije ništa novo postavljeno na to mesto.

Pokret koji se rasprostro odatle učinio je Evropu onim što je ona danas. Svako usavršavanje koje se od tog doba učinilo u nazorima i ustanovama ljudi daje se svesti na ova tri pokreta. Već odavno pokazuju znaci vremena da su ova sva tri malaksala i ne možemo se nadati novom pokretu ako ispočetka ne ostvarimo našu duhovnu slobodu.

Da pređemo sada na drugi deo našeg dokaza; da ostavimo iz vida da donesena mnjenja mogu biti pogrešna, već da pretpostavimo da su ona istinita, pa da ispitamo koliko vrede na to oslanjajuća se uverenja čim se ne može slobodno i otvoreno prepirati o njihovoj istini.

Ma kako da nerado dopušta onaj koji se čvrsto drži svog mnjenja da ono može biti i pogrešno, to bi valjalo da pomisli da će mu se mnjenje, ma kako ono istinito bilo, smatrati ipak kao mrtva dogma, a ne kao živa istina, ako nije slobodno pretresati ga iz temelja, što češće i bez ikakvog zazora.

Ima neka vrsta ljudi — srećom nema ih tako mnogo kao pre — koji su zadovoljni ako se ko samo slaže s onim što oni drže da je istinito, mada nikako i ne zna razlog tom mnjenju, makar ga i ne znao braniti kad se ono ma kako površno napadne.

Pođe li toj vrsti ljudi za rukom da svoja mnjenja nature kao zapovesti društva, onda, naravno, drže pre za zlo nego za dobro kad se na njihova mnjenja napadne. Gde god oni vladaju, gotovo je nemoguće doskorašnja mnjenja smišljeno i promereno oboriti, a još manje se daju ona oboriti nesmišljeno; da se pak istraživanje sasvim isključi, to se ne može izvesti, jer počne li se ono jednom, to će vera koja se ne osniva na uverenju pasti čim ima i najmanje izgleda da se ona može opovrći.

Ostavi li se ova mogućnost na stranu — uzme li se da istinito mnjenje živi u duši, ali živi kao predrasuda, kao dogma koja ne zavisi ni od kakvih dokaza i koja odgovara svim razlozima — opet to onda nije način kojim se može istina održati. To se ne zove poznavati istinu. Istina koja se tako održava samo je jedno sujeverje više koje je slučajno prišiveno rečima koje izražavaju istinu.

Kada treba da se um i snaga suđenja ljudi izoštravaju, što bar protestanti dopuštaju, ono na čemu se mogu ova svojstva zgodnije izoštravati nego na stvarima koje nas se tako blisko tiču da svako smatra da mu je neophodno nužno obrazovati o njima svoje mnjenje?

Ovo ispitivanje razloga svom mnjenju doprinosi najviše tome da se ljudska pamet preobrazi. Sve ono što se misli o stvarima gde je važno misliti o njima onako kako valja, valja znati braniti, bar od najobičnijih napada.

Možda će se reći:

„Iz toga što ko nije čuo da se jedno mnjenje obara ne sledi još da on ispoveda, a ne uviđa to mnjenje. Ko uči geometriju ne uči samo pravila, on razume i uči i dokaze, i čudo bi bilo reći da on ne saznaje i razloge geometrijskih istina s toga što ne čuje nikad ni od koga da ih poriče ili opravdava.”

To je sasvim umesno rečeno u takvoj nauci kao što je matematika, gde se ne da obično ništa navoditi kad bi se pitanje preokrenulo.

Svojstvo dokazne snage matematičkih istina leži u tome što su svi dokazi na jednoj strani; nema tu prigovora ni obaranja prigovora. Ali istina jedne stvari o kojoj može biti različitih mnjenja zavisi od ravnoteže razloga koji su za i protiv.

I u samim prirodnim naukama mogu se različito tumačiti jedne iste pojave. Na mesto teorije kretanja kojoj je sredina Zemlja može se postaviti teorija kretanja kojoj je sredina Sunce; na mesto teorije o kiseoniku, teorija o flogistonu; i mora se dokazati zašto ona druga teorija ne može važiti. Ali dok se ovo ne dokaže, dok ne znamo kako se dokazuje, dotle mi ne razumemo razloge svom mnjenju.

Vratimo se sada tako isto zamršenim zadacima etike, religije, politike, nauke o društvenim odnosima, nauke o pojedinim strukama života; u svim tim naukama leži tri četvrtine snage razloga za svako pitanje koje se napada — u obaranju razloga koji podupiru protivno mnjenje.

Govori se za jednog od najvećih govornika u starom vremenu da je razloge koje su mu navodili protivnici tako isto, a i još revnosnije, ispitivao nego svoje sopstvene.

Ono što je činio Ciceron kad je hteo da uspe svojim govorom, to isto treba da čine svi oni koji hoće skroz i skroz da prozru istinu jedne stvari. Ko ume da shvati stvar samo sa svog gledišta, taj je ne razume dobro.

Može biti da su mu razlozi dobri i da ih niko ne bi mogao oboriti, ali kad on nije u stanju oboriti protivničke razloge, kad ih on i ne poznaje, onda on nema povoda da pretpostavi svoje mnjenje tuđem. I što se u takvom slučaju može još najpametnije učiniti jeste to da čovek odloži izricanje svog mnjenja. Nije li mu to dovoljno, to on onda radi ili po zapovesti, ili se, kao što to ljudi najviše čine, prikloni onoj stranci koja mu najviše odgovara.

Ali nije dovoljno da čovek čuje razloge svojih protivnika od svog učitelja, kako ih on navodi i kako ih on opovrgava. To se ne zove onda prodreti u razloge i dozvati ih pameti. Čovek se mora upoznati sa tim razlozima preko onih lica koja zaista veruju u njih, koja ozbiljno čine sve da ih brane; jer drugačije nikad čovek neće doći u onoj meri do istine da postane sam sposoban da joj pogleda u oči i da pobedi sve teškoće.

Devedeset devetoro među stotinom takozvanih obrazovanih ljudi nalaze se u ovom položaju i onda kada znaju tečno navoditi razloge svom mnjenju.

Oni mogu umesno suditi, ali mogu tako isto pogrešiti a da ne posumnjaju da su pogrešili, jer oni ne mogu da se postave u misli i, tako misleći, ne mogu da rasude ono što bi protivnici mogli navesti — s toga, dakle, ne mogu kao što valja znati ni svoje rođeno mišljenje.

Oni ne poznaju one strane jedne stvari koje ostale razjašnjavaju i pravdaju, ne znaju razloge sa kojih se protivna fakta uzajamno podupiru, sa kojih zaslužuje jedan uzorak da se pretpostavi drugom koji se čini da je isto tako snažan.

Takvi ljudi ne poznaju istinu sa onih strana koje su presudne i koje opredeljuju presudu svakog pravog poznavaoca tih stvari; i zaista niko ne može to doznati ako ne posmatra stvar sa obe strane brižljivo i nezauzeto, ako ne promeri nepristrasno razloge koje navodi i jedna i druga strana.

Ovo pravilo tako je važno za pravo razumevanje svih čovečanskih i moralnih pitanja da bi valjalo svuda gde kakva važna istina nema protivnika izmisliti te protivnike i dati im u ruke sve najjače razloge što bi ih mogao samo zamisliti najprepredeniji đavolov advokat.

Kakav neprijatelj slobodnog izjavljivanja mišljenja mogao bi da oslabi ovo naše umovanje, možda ovako govoreći:

„Ali nije ni potreba da čovečanstvo uopšte zna i razume sve razloge koje bogoslovi i filozofi mogu navoditi i za i protiv njegovog mišljenja. Šta će prostom čoveku da zna pronaći sve lažne navode ili varljive zaključke nekog oštroumnog protivnika? Dovoljno je ako ima nekoga ko je kadar da sve to porekne i to tako da ništa ne ostane neoboreno što bi moglo neuke zavesti.

Da obična pamet, kada joj se već uliju najglavniji razlozi jedne istine, valja da se za ostalo poveri doskorašnjem pravilu i da se, znajući da joj je znanje nepotpuno, da nema dara da reši svaku teškoću, uzda da su ljudi koji su to naročito učili sve pojavivše se teškoće već opovrgli ili da ih mogu opovrći.”

Pravo ljudi da slobodno izjavljuju svoje misli nije svojim razlozima ni onda ništa izgubilo ako se ljudima ovoga mišljenja, kojima nije bogzna kako važna stvar verovati u kakvu istinu i ne znati joj razloga, prizna sve ono što traže. Jer i ovo mišljenje priznaje da u čovečanstvu mora biti tvrdog poverenja da će se, kao što treba, odgovoriti svim prigovorima.

A kako se mogu prigovori ti oboriti kad se ono što treba da se obori ne sme ni da iskaže? Ili kako se može čovek uveriti da je neka stvar zaista dobro opovrgnuta kad se protivnicima ne daje prilika da dokažu da to nije tako?

Ako ne publika, ono bar filozofi koji treba da reše te teškoće treba da se upoznaju sa ovim teškoćama u njihovom najvarljivijem vidu, a da mogu do toga doći, treba da se slobodno iskažu te teškoće i predstave i u najpovoljnijem vidu.

Katolička crkva je po svom načinu gotova sa ovom nezgodom. Ona pravi veliku razliku između klase kojoj dopušta da prima njenu nauku iz uverenja i klase koja treba slepo da veruje u nju. Doduše, ona ne dopušta nikom čega da se drži, ali hijerarhiji, ako joj se može verovati, dozvoljeno je da se upozna sa razlozima i protivnika, u cilju da vide kako će se oni opovrći; dokle hijerarhija sme čitati jeretičke knjige, ostali laici trebaju za to posebnu dozvolu, koja se vrlo teško dobija.

Ova nauka priznaje, dakle, da je za učitelja vrlo dobro ako poznaje stvar protivnika, ali ona to ne dozvoljava i ostalom svetu i tako daje maloj četi „izabranih” nešto malo više duhovnog obrazovanja, ali nikako više duhovne slobode nego ostalom stadu.

Ovim načinom uspeva da sebi zagarantuje ono duhovno nadmoćje koje je potrebno za svoje ciljeve, jer i ako obrazovanost bez slobode ne može nikako da proizvede slobodne i velike duhove, ono može bar da stvori vešte nisi prius branioce.

Ovo je zabranjeno u zemljama gde vlada protestantstvo, jer protestanti drže, bar u teoriji, da svako treba sam da nosi odgovornost kad bira kakvu će veru da veruje i da se ta odgovornost ne da nikako preneti na učitelje te vere.

A van toga, u našem današnjem položaju nije moguće da ne čitaju i neučeni ono što čitaju učeni. Kad učitelji čovečanstva hoće da se upoznaju sa svačim što im pristoji da znaju, onda mora biti dozvoljeno svašta slobodno pisati i neograničeno u javnost iznositi.

Kad bi sva rđava posledica što nema slobode pretresavanja mnjenja bila u tome što ljudi ne bi znali razlog tom mnjenju, onda bi se to moglo smatrati ne kao moralno već kao duhovno zlo, koje ne umanjuje cenu mnjenja ni upliv na značaj čoveka.

Ali u istini stoji stvar ovako: tamo gde nema slobodne razmene mnjenja, tamo se zaboravlja ne samo razlog već često i važnost jednog mnjenja. Reči koje iskazuju jedno mnjenje ne bude u drugim ljudima predstave ili ih bude samo mestimice. Na mesto žive predstave, na mesto žive vere, stupe obične fraze; ili, ako još šta zaostane od značenja tog mnjenja, ono je pusta ljuska i kora, jezgro je propalo.

Ne može se dosta premišljati o velikoj oblasti koju zauzima ova stvar u povesnici čovečanstva.

Kako to biva, dokazaće nam najbolje sve etičke nauke i ispovesti svih vera. Nauke i ispovesti važne su i silne po one koji su ih ustanovili i njihove prve učenike; njihova važnost oseća se podjednako, a često još izvesnije, sve dotle dokle se ta nauka ili vera bori sa drugim ispovestima.

Pobedi li ona napokon pa postane opšte mnjenje, ili zastane li u svom napredovanju — to će i očuvati zemljište koje je zauzela, ali se neće dalje rasprostirati. Što joj uspeh biva očitiji, tim se manje prepire o spornom pitanju, dok se napokon ova prepirka ne ugasi sasvim.

Nauka je zauzela svoje mesto i, ako ne kao opšte mnjenje, ono bar kao odvojeno mnjenje ili kao mnjenje neke priznate sekte, i oni koji je sada ispovedaju nisu je izabrali, već su je obično nasledili; slučajevi da se vera boljom zamenjuje postaju ređi i ne zanimaju one koji tu veru ispovedaju.

I mesto, dakle, da ljudi kao pre stoje uvek na oprezu, ili da se od sveta brane ili da pridobiju svet na svoju stranu, ostavljaju oni neka stvar ide kako hoće i klone se te ne slušaju razlog protiv svoje ispovesti. Od ovog doba počinje nauka obično gubiti svoju živu ubeđujuću snagu.

Često se čuje kako se tuže učitelji svih ispovesti da im je teško da probude u dušama verujućih živu predstavu neke istine koju oni samo po imenu poznaju, u tolikoj meri da im ova prodre u sve osećaje i da im zaista rukovodi svu radnju.

Ove tužbe nije bilo u ono vreme kada se vera još borila za svoj opstanak, jer su znali i osećali i slabiji borci zašto se bore, znali su kako se razlikuju druge ispovesti od njihove. U tom dobu nalazilo se dosta ljudi koji su sa svih strana proučili svoja načela, koji su ih i promerili u svim bitnim odnosima, koji su iskusili onaj veliki upliv kojim vera u ovu nauku utiče na njihov značaj, znali su kako im ona prodire u dušu.

Postane li pak vera kao svoje predanje, kome se više prosto veruje nego što se ono uviđa, u kome čovek ne mora duševno da prodire u pitanja koja ta vera stavlja, onda je čovek sve više sklon da zaboravlja ono što je u toj veri glavno, pa pamti samo gole spoljašnje forme, i dovoljno mu je tromo, lenjo pristajanje uz tu veru i čini mu se kao da je izlišno da savesno veruje i ličnim iskustvom ispituje. Tim načinom gotovo prestaje vera dolaziti u živi dodir sa našom unutrašnjošću.

I tako se množe slučajevi koji su u našem dobu sasvim obični: da vera skameni našu dušu spolja i učini je tako okornom da se ne može probuditi u njoj nikakvo plemenito čuvstvo, a takva vera biće po dušu i duh naš straža koja stražari da duša i duh ostanu prazni.

Način kako većina pravovernih ispunjava nauke koje bi trebalo da učine najveći utisak na dušu čini da ostaju kao mrtva vera samo na površini, bez stalnog korena.

Pod hrišćanstvom razumem ja ovde ono isto što pod njim razumeju sve crkve i sekte — načela i pravila života koja imaju u Novom zavetu. Svi koji ispovedaju hrišćanstvo priznaju ih i kao zakon. I ipak nećemo preterati ako kažemo da među hiljadom hrišćana nema jednoga koga bi u njegovoj radnji predvodili ovi zakoni. Njega rukovodi običaj njegovog naroda, njegovog staleža, njegove veroispovesti.

I tako ima on, s jedne strane, zbir etičkih načela koja mu je otkrila večita mudrost da se po njima vlada u životu, a s druge strane gomilu svakidašnjih nazora i navika koja se slažu sa nekima od onih načela, ili se slažu donekle, ili se ne slažu baš nikako. On se klanja hrišćanskim načelima, ali sledi u životu ova druga načela.

Svi hrišćani veruju da su blagosloveni svi siromasi i jadnici koji se muče; veruju da će pre proći kroz iglene uši nego što će bogati doći u carstvo nebesko; veruju da ne valja suditi, a da ne bude čovek osuđen; veruju da je greh kleti se imenom Božjim; da valja ljubiti bližnje kao i sebe samog; veruju da valja dati i košulju onome koji nam uzme ogrtač; da se ne valja brinuti za sutrašnji dan; veruju, napokon, da onaj koji hoće da bude savršen treba da proda sve imanje svoje i da ga razdeli sirotinji.

Ljudi su iskreni kada kažu da veruju u te stvari. Oni veruju u to kao u sve ono što se uvek hvali, a nikad ne napada. Ali oni veruju u to u smislu one žive vere koja upravlja delima baš isto toliko koliko se po tom upravljaju u životu.

Ako ćemo reći kao što jeste, ove su nam nauke zato da zapušimo protivnicima usta i da budu kao neki razlog za sve ono što se čini kao pohvalno. Ali kad bi neko hteo da napomene da ove nauke sadrže u sebi kijamet stvari koje niko i ne misli da čini, za tog čoveka bi se reklo da hoće da je pametniji od drugih.

Nauke ove ne diraju u srce mase verujućih, nemaju upliva na njihovu unutrašnjost. Svetina ih poštuje po glasu, ali nema onog osećaja koje prelazi sa reči na dela, koje prisiljava duh da ih razmotri i uzme za osnov svom vladanju. Gde god se pita šta treba raditi, ljudi se osvrću šta radi Petar i Pavao i čekaju da čuju od njih ukoliko treba poslušati Hrista Spasitelja.

Možemo sasvim pouzdano reći da su prvi hrišćani sasvim drugačije radili; a da nisu tako radili, ne bi se hrišćanstvo, kao vera prezrenog malenog naroda, raširilo i postalo verom rimske države.

Kada su hrišćanski zlotvori govorili: „Pogle kako se hrišćani ljube” — to se danas već ne može reći — zaista su oni više nego ikada osećali šta im znači vera. S tim će biti u svezi što se hrišćanstvo sporo rasprostire, pa je posle osamnaest vekova ograničeno na Evropljane i njihove potomke.

Biva da i same strogo verujuće, koje sasvim ozbiljno shvataju svoju veru i strožije je uzimaju nego što to obično biva, više uzbuđuje onaj deo koji pristaje uz Kalvina ili Noksa ili njima podobne ličnosti. Hristove reči spavaju mirno u duši i nisu od većeg utiska nego neke druge umilne reči.

Svakako ima više uzroka zašto ima više životne snage kod onih nauka koje su kao neka razlika u nauci jedne izvesne sekte nego kod onih koje su u svim priznatim sektama, i za koje se učitelji tih sekti više trude da im održe važnost — ali je bez sumnje jedan od najvažnijih uzroka što se baš ta nauka sekte često dovodi u sumnju i što se mora najčešće braniti od napada. I učitelj i učenici zaspaće na straži ako nije neprijatelj u polju.

Sve ovo važi o svim uobičajenim naukama i mudrosti, i nauke života i morala i verozakona. Svi jezici i književnosti puni su primedbi o životu, o onome šta znači život i kako ga treba razumeti. Svako zna ove primedbe, sluša ih i odobrava, i one su postale sasvim obične, ali i onda svako razume kako treba kada i lično oseti i iskusi u životu.

Koliko se puta čovek, kad ga nešto snađe iznenada i boli ga što se prevario, seti neke poslovice ili govora koji je stalno poznavao i koji bi ga sačuvao da je i onda znao za štetu kao što sada zna i oseća.

Ovo ne ističe, doduše, samo iz toga što nema dovoljno razmene mnjenja, jer ima mnogo istina koje se ne mogu pojmiti dok ih čovek sam ne iskusi. Ali ljudi bi značenje samih reči savršenije poznali i ono što su razumeli kad bi češće slušali kako oni ljudi koji to razumeju navode razloge za i protiv toga.

Polovina ljudskih zabluda ponikla je iz zlosretne naklonosti ljudi po kojoj ne htedoše više razmišljati o stvarima o kojima se nije moglo sumnjati. Jedan savremeni pisac naziva s pravom ovo stanje „dubokim snom gotovog mnjenja”.

„Ali kako to”, zapitaće neko, „zar ne može biti znanja tamo gde nema raznomišljenja? Zar treba da jedan deo čovečanstva bude u zabludi da bi drugi mogao razumeti istinu? Zar jedna vera prestaje da živi kao istina s toga što je opšte primljena i priznata? Zar se neko tvrđenje ne oseća i ne pojmi iz temelja ako ne ostane iole sumnje u njemu? Zar istina umire u našoj unutrašnjosti čim se ona primi jednodušno?

Rastućoj prosveti bio je cilj i najlepši uspeh u tome što su se ljudi složili u priznavanju svih važnih istina — pa zar prosveta samo dotle da traje dok ne obavi svoj zadatak? Zar da savršena pobeda uništi plodove osvojenja?”

Ja to ne tvrdim. Ukoliko čovečanstvo napreduje, utoliko će neprekidno rasti i broj onih nauka o kojima se više ne sumnja; i ljudsko blagostanje, ako bi se merilo po broju i važnosti istina koje su došle do ove tačke i koje nisu više sporne.

Neospornost jednog mnjenja spasonosna je ako je mnjenje istinito, a isto je tako opasna i ubitačna ako je mnjenje pogrešno. Ali mada je postepeno sužavanje ograda raznolikosti mnjenja u oba smisla reči nužno, to jest da ga ne možemo ni obići ni lišiti ga se, ipak ne moramo iz toga zaključiti da su mu i sve posledice blagotvorne.

Potreba stalno izjašnjavati i braniti istinu mnogo pomaže da je u punoj njenoj snazi razumemo, i ako gubitak te potrebe ne prevazilazi korist koja se ima od opšteg priznanja istine, ipak je ona znatno umanjuje.

I kad ne bi bilo ovog sredstva i nadalje, ja bih zaista morao poželeti da učitelji čovečanstva potraže kakvu zgodu kojom bi sve teškoće jednog pitanja mogli izneti pred svest svoga učenika, i to u onoj meri kao što bi to činio kakav protivnik koji bi smerao da im veru prevari.

Umesto da ljudi traže takve zgode, izgubili su i one kojih je nekada bilo. Sokratova dijalektika, koja se onako divno ogleda u Platonovim razgovorima, bila je zgoda na ovu ruku. Ona je uglavnom bila odricanje u razlaganju svih velikih pitanja mudrosti i života, koje je išlo na to da ubedi svakoga koji je samo onako naprosto primao uobičajena mnjenja da on tu stvar ne razume, da on nema neko izvesno mnjenje o nauci koju priznaje; da, uveren o svom neznanju, može doći do vere koja se zasniva na jasnom pojmu nauke i njenih razloga.

Školske prepirke srednjeg veka imale su taj isti cilj. One su nameravale da učenik razume svoje sopstveno, odnosno suprotno, a i suprotno mnjenje, da uči razloge svome mnjenju i da uči obarati protivno mnjenje.

Greška ove prepirke bila je ta što su joj se premise pozivale više na autoritet nego na zdravi razum, i kao vežbanje duha ona je mnogo zaostala iza one snažne dijalektike kojom se upražnjavao razum viri Socratici, ali duh novijeg vremena ima obema više da blagodari nego što bi on to hteo, jer u današnjem načinu vaspitavanja nema ničega što bi jedno ili drugo zamenilo.

Jer ko danas uči sve od svojih učitelja ili iz knjiga, mada može izbeći učenje bez razumevanja, ipak nije prinuđen da uči svoju stvar sa obe strane. Retko je da i sami filozofi poznaju i jednu i drugu stranu stvari i obično je ono najslabije što je ko namenio za odbranu svoga mnjenja da navede svojim protivnicima.

Danas je u modi ne uvažavati negativnu logiku, koja dokazuje ono što je slabo u teoriji i ono što je pogrešno u praktici, bez da utvrđuje pozitivne istine. Takva negativna kritika bila bi, doduše, žalosni rezultat, ali se ne može a da se ne ceni kao sredstvo kojim se može doći do pozitivnog znanja i uverenja.

I dokle god se ljudi ne budu po planu u tome vežbali, dotle neće biti znatnih filozofa i opšta obrazovanost biće na niskom stupnju, izuzevši matematičke i fizikalne nauke.

Na svakom drugom polju neće niko moći zahtevati da mu se prizna da je znalac ako nije, bilo sam sobom, bilo prinuđen od drugih, udario onim putem duhovnog razvitka kojim bi ga povela živa prepirka sa protivnicima.

Vidi se, dakle, da bi besmisleno bilo odreći se ovakve preke koristi kada se ona sama nudi, a do koje bi se tako teško došlo da je nema. Ima li, dakle, ljudi koji poriču neko doneseno mnjenje ili su gotovi da to čine ako im samo dopušta zakon ili javno mnjenje, ono dajte da im blagodarimo, da ih pažljivo slušamo, da se radujemo što se našao neko koji će uraditi za nas posao koji bismo mi i sami i sa većom mukom morali uraditi, ako nam je iole stalo do toga da znamo jesu li naša uverenja onakva kao što treba da su i imaju li životne snage u sebi.

Imamo da govorimo još o jednom od glavnih uzroka po kome je potrebno da ima različitih mnjenja sve dotle dokle čovečanstvo ne dođe na onaj stupanj duhovnog razvitka koji je još u nedogledu.

Do sada smo se osvrtali samo na dve mogućnosti, a te su: prvo, da uobičajeno mnjenje može biti pogrešno, elem drugo neko mnjenje istinito; a drugo, ako je uobičajeno mnjenje istinito, onda je veoma važno da se uhvati ukoštac sa protivnom zabludom, da bi se istina time jasnije pojmila i osetila.

Ali ima još jedan slučaj koji se češće dešava nego oba gore pomenuta, a taj je kad od oba mnjenja koja se bore niti je jedno pogrešno niti je drugo istinito, već su među sobom podelila istinu. Onda je nužno da ima odvojenog mnjenja da bi se dopunila ona čestica istine koju nije zahvatilo uobičajeno mnjenje.

Opšte rasprostrta mnjenja o svim stvarima koje se ne daju lako pojmiti imaju nešto istine, ali retko da imaju u sebi svu istinu. Ona su samo jedan deo istine, čas manji, čas veći; obično su preterana i nakaradna, otrgnuta od onih istina koje bi valjalo da su uz njih i da ih ograničavaju.

Raskolnička pak mnjenja sadrže u sebi neke od onih ugušenih i prenebregnutih istina, i ove, raskinuvši svoje doskorašnje okove, teže ili da se spoje sa onom istinom što je u uobičajenom mnjenju ili da joj izađu neprijateljski na ogled, gradeći se istom isključivošću celom celcatom istinom.

Doskora se ovo najčešće događalo, jer je čovečiji duh više jednostran nego svestran, i otud biva da pri prevratima mnjenja jedan deo istine pada dok se drugi međutim uzdiže.

I sam napredak, koji bi valjalo da umnožava istine, zamenjuje jednostranu i nepotpunu istinu samo drugom istinom i koristi utoliko ukoliko je istina koja zamenjuje potrebnija i bolje odgovara potrebi trenutka nego ona koja se zamenjuje.

Uzevši, dakle, u obzir ovaj jednostrani značaj vladajućeg mnjenja i tamo gde se ono zasniva na istinitom temelju, valja uvažavati svako mnjenje koje ima u sebi ma i jednu česticu istine koju je vladajuće mnjenje prenebreglo, pa ma kako bila ova čestica istine pomešana i upletena u zablude.

Pametan čovek neće se ljutiti što oni koji nam obraćaju pažnju na istine koje smo prevideli previđaju takođe neke istine koje mi vidimo. On će sam sebi reći da, dokle je god opšte omiljena istina jednostrana, želeti je da i neomiljena istina ima svoje jednostrane branioce, koji će odvažno stupiti u borbu i unatoč svim nezgodama znati obratiti pažnju na onaj deo istine za koji oni kažu da je cela istina.

Tako je u osamnaestom veku lekovito potresao svet Ruso sa svojim nazadnim nazorima, u doba kada su se i obrazovani i neobrazovani divili „obrazovanosti” i čudesima novije nauke, književnosti i filozofije; kada su ljudi sebe držali za nešto više nego što su bili ljudi u starom veku.

Ruso je učinio veliku uslugu svetu razbivši čvrstu gomilu jednostranih mnjenja i prinudivši elemente da se kristalizuju u novom, obogaćenom vidu. Ovo nije da su tadašnja mnjenja bila dalja od istine nego što su to bila Rusoova mnjenja; štaviše, ona su uglavnom bila bliža istini, u njima je bilo više priznate istine i manje zablude.

Ali ipak je bilo u Rusoovoj nauci mnogo istina i prešlo je iz nje mnogo u javno mnjenje, jer je ono baš trebalo tih istina, i kada se taj izliv pritaložio, živele su te istine i nadalje u javnom mnjenju.

Od kada je Ruso pisao, izobraženi duhovi nisu nikad zaboravili koliko je pretežniji prost život, koliko raznežavaju i demoralizuju ljude zamke i licemernosti lažnog društvenog stanja. Ovi će pojmovi vremenom i pobediti, mada i sada valja još posvedočiti, i to delima, jer reči tu slabo pomažu.

Da uzmemo još koji primer. Priznato je u politici da je za zdravo stanje političkog života podjednako nužno da imaju u njemu jedna stranka reda ili stabilnosti i jedna stranka naprednjačka, stranka reforme, i to sve dotle dokle jedna od tih stranaka ne raširi toliko svoj vidokrug da može biti i stranka reda i stranka napretka, dokle ne sazna šta joj valja održati, šta li oboriti.

Svaki od ovih načina mišljenja koristi se nedostacima svojih protivnika i samo se toj međusobnoj opreci ima zahvaliti da i jedno i drugo ostaju u granicama zdravog razuma.

Gde god čovek ne može isto tako slobodno ostvariti i isto tako slobodnim darom i odvažnošću braniti svoje nazore u životu, bilo da su oni sad u korist demokratiji ili aristokratiji, jednakosti ili imanju, zadruzi ili slobodnom natjecanju, raskošu ili umerenosti, slobodi ili zaptu — tu nema izgleda da će se učiniti pravda jednome kao i drugome, tu se neće meriti jednakom merom za sve, nego će po svoj prilici jedna mera prevagnuti, a druga uvis odskočiti.

U velikim pitanjima delatelnog života istina je više pitanje izmirenja i ujedinjenja protivnosti, i malo ima ljudi koji bi bili toliko uviđajni i nepristrasni da ma koliko-toliko ostvare ovo izmirenje. I tako ne ostaje drugo nego da se ono ostvari borbom ljudi koji se bore pod raznim zastavama.

Ako, dakle, u važnim pitanjima koja napomenusmo bilo koje mnjenje ima prava da ga ne samo više trpe nego i potpomažu nego koje drugo njemu suprotno, to ima za cilj toga prava ono mnjenje koje je neko izvesno vreme, na izvesnom mestu, ostalo u manjini. To mnjenje zastupa u to vreme zanemarene interese i onu stranu čovečanskog blagostanja koja je u opasnosti da će se manje uvažiti nego što bi valjalo.

Ja znam da se u ovoj zemlji trpe odvojena mnjenja u mnogim ovakvim pitanjima, i ja ovo navodim samo zato da bi po priznatim i mnogobrojnim primerima svestrano dokazao da, kako danas stoji ljudska pamet, istina može samo onda procvetati kad ima raznolikih mnjenja.

I kad god se nađu ljudi koji ne dele prividno jednako mišljenje sveta o jednoj stvari, i onda kada svet ima pravo, verovatno je da ti ljudi imaju razloga svom odvojenom mišljenju. Ove razloge treba saslušati i istina bi nešto izgubila kada bi oni ćutali.

Moglo bi se reći:

„Neka uobičajena načela, a naročito ona o najvišim pitanjima života, valja da su više no poluistine. Na primer, hrišćanski moralni zakon sadrži u sebi svu istinu i ko bi učio drugi, od njega odvojeni moral, bio bi baš posve u zabludi.”

Budući da je ovaj slučaj najvažniji po život, to je ujedno i najzgodniji da na njemu okušamo opšte načelo. No pre nego što bi se reklo šta odgovara moralnom zakonu, šta li ne, želeti bi bilo da se dođe načisto sa onim šta upravo treba razumeti pod tim hrišćanskim moralnim zakonom.

Ako se njim razume moralni zakon Novog zaveta, onda se čudim da ko god koji je tu knjigu čitao može misliti da se njime smerala i oglasila potpuna nauka morala. Sveto pismo poziva se svuda na neku pređašnju nauku o moralu i propisuje pravila samo u onim pojedinostima u kojima valja ovu nauku popraviti i boljom i uzvišenijom zameniti; a i van toga govori Sveto pismo tako u vrlo opštim izrazima da se ne može uzeti smisao od reči do reči, i više je u njemu poezije i rečitosti nego zakonodavne tačnosti.

Nikada nije ispalo za rukom izvesti iz njega uređenu nauku o moralu, a da se nije moralo dopunjavati iz Starog zaveta, koji je, doduše, potpuniji, ali u mnogom varvarski i samo za varvarski narod udešen.

Sv. Pavao bio je izričit neprijatelj ovako judejskog načina tumačenja i popunjavanja nauke svog učitelja, ali se ipak i on oslanja na neki pređašnji zakon o moralu, a to je na grčki i rimski, i udesio je svoje hrišćanske savete tako po tom zakonu da čisto izgleda kao da odobrava i ropstvo.

Ono što se zove hrišćanskim moralnim zakonom, koje bi bolje nazvati bogoslovskim moralnim zakonom, nije delo Hristovo ili njegovih apostola, nego je tek kasnije postalo. Katolička crkva ustanovila ga je malo-pomalo u prvih pet vekova, i mada ga obnovitelji i protestanti nisu posve poprimili, ipak su ga manje izmenili nego što se to moglo očekivati.

Oni su se uglavnom zadovoljili time što su uklonili srednjovekovne dodatke; pa su uvrstili u njega — svaka sekta svome značaju i svojoj težnji — različite dodatke.

Ja neću poricati da čovečanstvo ima mnogo da zahvali ovom moralnom zakonu i onima koji su ga propovedali, ali ću bezzazorno reći da je taj zakon u mnogim bitnim tačkama nepotpun i jednostran i da bi ljudi mnogo gore stajali nego što zajedno stoje da nisu pojmovi i čuvstva koja taj zakon ne uvažava doprineli da se obrazuje evropski značaj i život.

Takozvani hrišćanski moral ima odlike nazadnosti i većim je delom protest protiv neznaboštva.

Ideal je tom zakonu da više opominje čoveka nego što ga podstiče, više ga upućuje da trpi nego da stvara; više da bude nevin nego plemenit; uči ga više da se kloni zla nego da ide odvažno za dobrim.

Vrlo je dobro rečeno da taj zakon, kad nešto nalaže, mnogo više kaže: „To ne čini”, nego: „Čini”. Gnušavajući se pohote, uzdiže on do neba uzdržljivost i veli da bi ova valjalo da bude jezgro zemaljskih zakona.

Raj i pakao smatra on da treba da budu pobude čestitom životu i zaostaje tako iza starih mudraca; gradeći moral samoživim, odvaja on čuvstvo dužnosti čoveka od koristi svojih bližnjih, van ako što s neba ne zapoveda da se čovek obzire na ovu dužnost.

Zakon ovaj uči da valja trpeti pa slušati, da se valja potčiniti svakoj postojećoj sili koju ne treba, ako vera zabranjuje, zaista poslušati, ali protiv koje se, ma kako nam ona zlo činila, nipošto ne valja buniti, a još manje ustajati.

Moralni zakon svih znatnijih idolopokloničkih naroda bavi se i odviše dužnostima prema državi i sužava preko mere slobodu pojedinog čoveka, a čisto hrišćanski moralni zakon jedva priznaje ove dužnosti i prelazi ih ovlaš.

Ne u Novom zavetu nego u Kuranu stoji izričito ovo načelo: „Vladalac koji daje kakvome čoveku zvanje greši i prema Bogu i prema državi ako ima u svojoj državi još nekoga koji bi bio sposobniji za to zvanje.”

I ono što današnji moralni zakon priznaje, premda neznatno, da čovek ima dužnosti i prema celini, to ne izvire iz hrišćanskih nego posve grčkih i rimskih izvora, a i ono što ima u tom moralnom zakonu o privatnom životu, o visokoumlju, o duševnoj uzvišenosti, o ličnom dostojanstvu čoveka i samom čuvstvu časti — sve to niče iz čisto čovečanskog, a nikako iz religioznog dela našeg vaspitanja, a ne bi nikada ni moglo ponići iz takvog moralnog zakona koji izrično priznaje da čoveka ceni jedino po poslušnosti.

Ja neću da tvrdim da ovih nedostataka mora biti u hrišćanskom moralnom zakonu, ma kako ga čovek razumevao, ili da kažem da on ne može odgovoriti onome što se zahteva od potpunog moralnog zakona. Još manje ću ovo tvrditi o nauci i propisima Hristovim.

Ja držim da Hristove izreke znače sve ono što treba da znače i da se mogu složiti sa onim što iziskuje svestrani moralni zakon; držim da se u njih može umetnuti sve ono što vredi u jednom moralnom zakonu, bez da im se učini veće nasilje nego što su im ga učinili oni što htedoše da izvedu iz njih zakonik za rad u životu.

A time se i potpuno slaže što ujedno mislim da te izreke sadrže u sebi, a nisu ni htele da više sadrže nego jedan deo istine.

Ja smatram da ima mnogo bitnih delova najviše moralnosti koje osnivač hrišćanstva nije predvideo ili nije hteo da predvidi u svojim govorima i koje je crkva, kada je osnovala na osnovi ovih izreka svoj moralni zakonik, sasvim zabacila.

I pošto stvar ovako stoji, smatram da je velika zabluda kada se u hrišćanskoj nauci traže potpuna pravila za naše življenje, kad ih ni sam Hristos nije hteo razložiti, nego samo ukrepiti i osveštati.

A i van toga smatram da ovi tesnogrudi nazori vode velikom zlu i da nemalo škode moralnom zaptu i pouci koju se trude da unaprede toliki dobromisleni ljudi.

Ja se jako bojim, ako se pokušava izobraziti duh i duša po religioznim obrascima, isključujući one svetske obrasce koji su uz hrišćansku veru postojali i njome se dopunili, da će iz takvog izobraženja iznići niski, jadni i puzeći karakteri, koji će se doduše skrušiti pred voljom Svevišnjega, ali se neće nikada moći sa srdačnom radošću uzdići do pojma sveblagoga Tvorca.

Ja smatram da uz hrišćanski moral mora biti još i drugih moralnih zakona ako se hoće da se duh čovečanstva moralno preporodi, i da hrišćanska nauka ne valja da bude izuzetak od onog pravila koje kaže da u nepotpunom duhovnom razvitku našem istina može procvetati samo u raznolikosti i borbi mnjenja.

Iz toga ne sledi da će ljudi, ako se brinu za istine koje nisu u hrišćanstvu, prenebregnuti s toga one istine koje imaju u njemu. Takva predrasuda i nebrežljivost svakako je neko zlo, i nemamo li izgleda da ćemo ga se zauvek oprostiti, ono smatrajmo ga kao cenu koja se plaća za neko neocenjeno dobro.

Ali svako se mora i treba da se ogradi protiv onoga što se jedan deo istine izdaje za celu istinu; i pređe li se mera, pa oni koji protestuju postanu nepravedljivi, ono se mora jednostranost njihova, premda sažaljevati, ali ipak trpeti.

Ako hrišćani hoće nevernike da nauče da budu pravedni prema hrišćanstvu, ono neka sami započnu i nek budu pravedni prema neveri. Istini se ne može ukazati usluga kad se pred svetom zamazuje fakt koji zna svaki koji iole poznaje književnost, a to je da su najplemenitije i najdragocenije nauke o moralu po većoj česti dela ne samo onih muževa koji nisu poznavali hrišćansku veru, no i onih koji su je poznavali pa su je odbacili.

Neću da tvrdim da bi neograničena sloboda izjavljivanja svih mogućih mnjenja učinila kraj verozakonskom i filozofskom sektarstvu. Koliko god puta ljudi ograničene pameti veruju onako nasumice u jednu istinu, izvesno je da će je oni izjavljivati, uživati i tako se po njoj vladati kao da i ne bi bilo druge istine na svetu, ili bar istine koja bi mogla njihovu istinu ograničiti ili preinačiti.

Ja priznajem da i najveća sloboda razmene misli ne može zadržati mnjenja da se ne grade sektama, nego da se mnjenja još više iskritikuju ako se ne uvaži istina s toga što je navode i njihovi protivnici, a inače bi je valjalo uvažiti.

Razborita i nezauzeta okolina, a ne strasni borac, imaće najveće koristi iz sudara tih raznih mnjenja. Nije zlo što će se sudariti i boriti obe strane istine, već je zlo što će se mirno ugušiti polovina istine.

Još nam ostaje nade kad su ljudi prinuđeni da saslušaju i jednu i drugu stranku, i tek onda kada budu pazili samo na jednu stranku postaće njihove zablude predrasudama i istina neće biti od upliva jer će biti preterana.

I budući da je redak duševni dar koji će umesno presuditi među obema stranama jednog pitanja kad je samo jedna stvarno poznata, to istina ima malo izgleda da će prodreti ako ne nađe svaka strana, svako mnjenje koje ima mali deo istine u sebi, sebi takvog branioca koji će je ne samo braniti nego ujedno tako braniti da ga drugi moraju saslušati.

Pošto smo ispitali četiri razna razloga, uverili smo se da je nužno za duhovno blagostanje čovečanstva — a od ovoga zavisi i ostalo blagostanje — da ima slobode obrazovati i izjavljivati mnjenja. Razloge ćemo te ovde ukratko ponoviti.

Prvo: mnjenje koje se silom uguši može biti istinito, bez da smo u stanju tvrditi izvesno da je ono pogrešno. Poričemo li ovo, to tražimo da se prizna da smo mi nepogrešivi.

Drugo: mada ugušeno mnjenje može biti pogrešno, ipak je moguće, a vrlo često i biva, da u njemu ima jedan deo istine; i ukoliko opšte ili vladajuće mnjenje retko ili nikad ne sadrži u sebi celu istinu o jednoj stvari, to onaj ostatak istine ima samo tako izgleda da će izaći na vidik ako se sudari sa suprotnim mnjenjem.

Treće: ako je uobičajeno mnjenje ne samo istinito već ako je u njemu cela istina, to će ga se većina pridržavati iz predrasude, ne znajući i ne osećajući razumnu mu osnovu, ako ne bude dozvoljeno napadati ga snažno i bezobzirno.

I napokon, četvrto: nauka će inače doći u opasnost da se izgubi, da oslabi, da joj se otme onaj oživljavajući upliv na karakter i radnju; pa će da postane gola i prazna forma koja ne može da učini nikakvo dobro, nego samo mesto i sprečava da se ne širi istinsko i duboko uverenje što niče iz razuma i ličnog iskustva.

Pre nego što ćemo ostaviti pitanje o slobodi izjavljivanja mnjenja, valja da se obazremo još i na ono mišljenje koje kaže da treba dopustiti da se slobodno izjavljuju mnjenja, ali da se to čini umereno i bez da se prekorače granice učtivog razgovora.

Moglo bi se govoriti o tome da je nemoguće povući ove granice, jer uzmemo li za merilo uvredu onih na čije se mnjenje napada, to će nas iskustvo uveriti da se oni nađu uvređeni čim je napad snažan i od uspeha, i da im se čini da je svako prešao granice čim je žešće i življe napao i u tesnac uterao.

Ali ovaj način mišljenja, koji je važan za praktičan život, gubi se čim ga dublje načelno ispitamo. Nema sumnje da se način kojim se tvrdi neko mnjenje, iako je ono istinito, ne da pravdati i da se može s pravom strogo ukoriti.

Ali pri ovom načinu vređanja veoma je teško dokazati kome da je učinio uvredu, van ako on to sam prizna. Najviše se greši pri tome kad se podmeću kojekakvi sofizmi, kad se guše fakta i dokazi, kad se pogrešno navode okolnosti kog slučaja ili kad se napokon izvrće protivničko mnjenje.

Ali sve to čine neprestano i u najgorem stepenu i sasvim dobronamerni ljudi, koji ni u drugim prilikama ne važe da su neznalice i nesposobni, i to tako da je retko moguće reći savesno i sa dovoljnim razlogom da su, pogrešno predstavljajući stvar, moralno pogrešili. A još manje bi valjalo da sam zakon uzima tu slobodu mešati se u takve prestupe učinjene govorom.

Možda bi manje osudili ove takozvane neumerene izraze, kao ruženje, ismevanje, uvredu itd., kad bi se to uskratilo i jednoj i drugoj stranci; ali ovako se ne da da oni ne upotrebljavaju samo protiv vladajućeg mnjenja.

Ako ih ko god upotrebljava protiv onog mnjenja koje ne vlada, ne samo da će mu se kroz prste gledati već će ga još, po svoj prilici, pohvaliti što se tako pošteno trudi i što se pravedno ozlojedio.

I baš otuda potiče najveće zlo, što se ono upotrebljava protiv onih koji su bez odbrane; i nepoštena korist do koje može doći neko mnjenje tim sredstvom pripada isključivo uobičajenom mnjenju.

Najgora uvreda koja se ovim načinom može, u žestini prepirke, naneti pristalicama suprotnog mnjenja jeste žigosati ih kao rđave i nemoralne ljude. Najviše su izložene ovakvim klevetama pristalice neomiljenog mnjenja, i pošto ih obično malo ima, to se van njih slabo ko stara da li im se čini krivo.

A napadačima na neko vladajuće mnjenje zabranjuje se da se služe ovim oružjem; služe li se njime, onda nisu bezbedni za svoju ličnost, a ako su i to, ono će njime samo omalovažiti svoju rođenu stvar.

U opšte, mnjenja koja su suprotna vladajućem mnjenju biće saslušana ako se najblaže izraze i ako se klone svake nenužne uvrede; ustupe li od toga i za dlaku, izgubiće tako svoje zemljište. Pristalice pak vladajućeg mnjenja tako užasno nabeđuju svoje protivnike da se ljudi čisto boje ispovedati suprotno mnjenje i slušati one koji ga brane.

S toga bi, dakle, bilo u interesu i istine i pravde da se na obe strane ograniči upotrebljavanje vređajućeg govora; jer kad bi bilo prilike da se bira, ono bi veća muka bila stati na put da se ne napada na raskolništvo nego na religiju.

Očigledno je da se ni zakon ni vlast nema ni u jedno ni u drugo mešati, a mnjenje neka sudi uvek po okolnosti naročitog slučaja.

Valja, dakle, osuditi svakoga, bio on na ma kojoj strani, koji ne brani svoju stvar iskreno, već je brani sa zloćom, tvrdoglavstvom i nestrpljivošću. Ne valja, dakle, prišivati ove greške protivnicima s toga što su nam protivnici, nego treba odati čast i poštenje svakoj ličnosti, ma koje stranke, samo ako ona trezveno i mirno sudi o protivnicima i njihovim mnjenjima; ako ih iskreno karakteriše i ništa im na štetu ne preteruje i ništa ne izostavlja što bi govorilo ili moglo govoriti u njihovu korist.

To je pravi moral u javnom razgovoru, i mada se on često krši, ipak sam tako sretan da znam da ima mnogo znatnih pobornika koji ga jako paze, a još više njih koji se savesno trude da ga postignu.

Beleške

¹ Tek što sam ove reči bio napisao, kada započe vlada 1858. goniti štampu, kao da htede ovo opovrći. Ovo zlonamerno mešanje u slobodu javnog govora nije me moglo prinuditi da išta preinačim u svom tekstu; moje, dakle, uverenje da su prošle kazne i stradanja za prestupe u političkom govoru u našoj zemlji nije preinačeno, izuzimajući, kao što rekoh, trenutke slepog straha. Jer, prvo, vlada nije istrajala u tom gonjenju, a drugo, to i nisu bila politička gonjenja u punom smislu. Prestup nije bio u tome što su se pretresale ustanove, rad ili lica vlade, nego što se rasprostirala nemoralna nauka: da je dozvoljeno ubijati tirane.

Ako dokazi u ovoj glavi navedeni imaju iole vrednosti, to bi bilo potpuno slobodno biti pristalica ma kakve nauke i govoriti o njoj, jer je to stvar koja spada u unutrašnje uverenje, ma kako ta nauka bila nemoralna. Ne bi bilo umesno, a ne bi ništa ni dokazalo, da li nauka o ubijanju tirana zaslužuje to ime. Dovoljno je da kažem da je ovo bilo uvek sporno pitanje morala; da su čitavi narodi smatrali ne za zločinstvo, već za plemenitu žrtvu kad neko ubije zlikovca koji se izmiče zakonu, stavljajući se iznad zakona; i da ovo nije ubistvo već građanski rat.

Draženje na to ubistvo može se, po mom uverenju, naročito samo onda kazniti kad je to draženje zaista imalo pravih posledica i kada se može dokazati otprilike veza između draženja i pokušaja ubistva. I onda ne sme kazniti strana vlada, već vlada koja je sama napadnuta, u interesu svoje samoodbrane, pokušaje koji udaraju na njeno biće.

² Tomas Prolej Asisi u Bodmenu 19. jula 1857. Idućeg decembra pomilovala ga je Kruna.

³ Đorđa Jakova Holieka 5. avgusta 1857. i Edvarda Trilova jula 1857.

⁴ Baronu od Glajhena. Policijski sud Meriboru Strita jula 1857.

⁵ Velika nam je opomena u ovom smislu to što se umešala strast gonjenja pri sepojskom ustanku i što se pokazala kao najgora strana našeg narodnog značaja. Da prećutimo bes veroispovedne strasti i one varalice sa propovedaonice, ali čelovođe evangeličke stranke postaviše kao načelo gospodarenja nad Indusima i muhamedancima da se ne sme nijedna škola u kojoj se ne uči Sveto pismo potpomagati javnim novcem, a iz toga je bila nužna posledica da se nijedno javno zvanje ne sme podeliti osim pravim ili mnimim hrišćanima.

Jedan državni podtajnik rekao je, po izveštaju od 1. novembra 1857, u besedi svojim biračima: „Trpljenje njihove vere — vere stotine miliona britskih podanika — tog sujeverja koje oni verom zvaše, britanskom vladom, imalo je tih posledica da se poštovanje britanske vlade umanjilo i širenje hrišćanstva zadržalo… Trpeljivost, to je osnovni kamen religiozne slobode ove zemlje, ali ne valja zloupotrebljavati ovu reč trpeljivost. Po onome kako je on razume, razume se u toj reči potpuna sloboda, sloboda bogopoštovanja za sve hrišćane kojima vera počiva na jednakom osnovu; trpeljivost je trpljenje svih sekti i imena hrišćana koji veruju u jednoga posrednika.”

Želim samo da obratim pažnju da ovaj čovek, za koga su smatrali da zaslužuje da bude na tako visokom mestu u državi, pod slobodoumnim ministarstvom, brani načelo da svi oni koji ne veruju u božanstvo Hristovo nemaju prava da ih trpimo. Ko će se još posle ovakve budalaste izjave nadati da su zauvek prošla vremena religioznog gonjenja?

John Stuart Mill, O slobodi (On Liberty, 1859). Preveo sa francuskog na srpski Petar A. Karađorđević, kasnije kralj Petar I Karađorđević. Prvi srpski prijevod objavljen je u Beču 1868. godine.