„Na Balkanu ništa nije jednostavno.“ – Dejvid Oven1
Čije su to linije prekida? Ratovi i objašnjenja
„Bacite pogled na ovu mapu“, obratio se predsednik Klinton (Clinton) američkoj javnosti uoči 24. marta 1999, dok su se NATO-piloti pripremali za napad na Jugoslaviju. „Kosovo jeste malo, ali leži na glavnoj liniji rascepa između Evrope, Azije i Bliskog istoka, upravo na mestu gde se susreću islam s jedne strane, i zapadna i pravoslavna grana hrišćanstva s druge.“ I onda nastavlja: „Na jugu se nalaze naši saveznici – Grčka i Turska; na severu – naši novi demokratski saveznici Centralne Evrope. A svud oko Kosova leže druge male zemlje…“2
Pozivajući svoje sugrađane da dobro pogledaju mapu jugoistočne Evrope, te oblasti koja američkoj javnosti – kako se posve očigledno pretpostavlja – nije baš dobro poznata, američki predsednik koristi neke dobro poznate stilske figure za predstavljanje Balkana. Upotrebivši seizmološku metaforu, on je to poluostrvo opisao kao zonu raseda, mesto na kojem se sudaraju različite vere i civilizacije. Prema ovom predsednikovom mini-predavanju, Kosovo i okolne „male zemlje“ nekako su nelagodno uglavljene između Evrope, Azije i Bliskog istoka, dok u isti mah razdvajaju stare američke NATO-saveznike od njihovih novih prijatelja u Centralnoj Evropi.
I kao što je često slučaj, Balkan nije definisan vlastitim identitetskim obeležjima, nego svojim položajem na liniji prekida, zbog čega mu je i sudbina predodređena upravo tom eksplozivnom „međuprostornošću“. Potpomognuta esencijalističkim shvatanjem sveta kao skupine sukobljenih kulturnih i verskih tektonskih blokova, manihejska slikovnost upotrebljena u ovom govoru pokazuje kako je Balkansko poluostrvo osuđeno da bude izvor nestabilnosti i epicentar najsnažnijih potresa. A da slične metafore u vezi sa Balkanskim poluostrvom nisu bile toliko istrajne, ideja o „sudaru civilizacija“, koju su devedesetih godina popularizovali desničarski mislioci poput Semjuela Hantingtona,3 ne bi možda bila posve prikladna za televizijsko obraćanje u kojem jedan demokratski predsednik Sjedinjenih Država (te multikulturne i multikonfesionalne države par excellence) pokušava da opravda vojnu intervenciju na Balkanu.
Mehanička, trajna ideja o večnim kriznim međama uglavnom vodi pribegavanju isto tako trajnoj „drevnoj mržnji“ koja se koristi kao prihvatljivo objašnjenje svakog balkanskog sukoba. Nepomirljivo podeljeni različitim verskim i kulturnim orijentacijama, balkanski narodi su zbog svoje „drevne mržnje“ zauvek osuđeni da jedni druge hvataju za gušu „kao mačke i psi“.4
Jasno određeni odnosi među balkanskim narodima – bar u ovom kontekstu – nisu dovoljno bitni da zasluže neku značajniju pažnju. Izveštači, koji nisu baš sasvim sigurni ko tu koga mrzi, uvek mogu da improvizuju. Mesec dana pre početka NATO-intervencije u Srbiji, jedan novinar iz Associated Pressa, na agencijskom internet sajtu, dao je ovakvo objašnjenje balkanske situacije:
„Ono što već generacijama zaokuplja Balkan jeste mržnja Srba prema Hrvatima; mržnja Hrvata prema Slovencima; Slovenaca prema Crnogorcima; Crnogoraca prema Muslimanima; Muslimana prema Makedoncima; i mržnja Makedonaca prema Albancima. Sve ove etničke grupe (koje spoljnom svetu deluju potpuno isto) imaju jednu zajedničku stvar: Balkansko poluostrvo. Gotovo je nemoguće naći bilo šta drugo što bi im bilo zajedničko.“5
Opisujući kako je „prošvercovao“ i kasnije usvojio jednu devojčicu iz Sarajeva, britanski televizijski novinar Majkl Nikolson (Nicholson) u svojoj knjizi Natašina priča određuje balkansko neprijateljstvo na još ekstremniji način:
Surovost balkanskih naroda ponekad je toliko primitivna da su je antropolozi dovodili u vezu sa amazonskim plemenom Janamamo, jednim od najokrutnijih i najprimitivnijih plemena na svetu. Sve do početka dvadesetog veka, u vreme kada je ostatak Evrope bio zaokupljen društvenim manirima i socijalnim reformama, sa Balkana su još uvek pristizali izveštaji o neprijateljima čije su odsečene glave, u vidu trofeja, bile pokazivane na srebrnim tanjirima tokom pobedničke večere. A dešavalo se i da pobednici pojedu srce i jetru neprijatelja. […] Istoriografske knjige prikazuju ovaj predeo kao zemlju ubistva i osvete još pre no što su Turci u nju pristigli i dugo nakon što su iz nje otišli.6
Pišući o linijama prekida i „drevnoj mržnji“, britanski novinar Sajmon Vinčester (Winchester) postavlja ovakvo pitanje u svojoj knjizi, koja nosi veoma rečit naslov – Zona raseda: povratak na Balkan:
I još jednom se javlja pitanje koje se oduvek postavljalo, pitanje koje se ovde čini tako umesnim: zašto? Zašto na Balkanu postoji ta užasavajuća neminovnost koja ga čini buntovnim, nesmirenim kutkom sveta, neminovnost koja kao da je oduvek bila tu? Šta je obeležilo ovo naročito poluostrvo, taj splet planina i ravnica, pećina i potoka, šta ga je, tako doslovno, učinilo poštapalicom i primerom neprijateljstva i mržnje?7 Kakve su sile bile ovde na delu? Pri tom ne mislim na one očigledne. […] Mislim – ili sam bar mislio da mislim – koje su to temeljne sile, koja unutarnja obeležja, koji su elementi suparničkih balkanskih istorija, kultura i etnija mogli dovesti do ovakvog stanja?
Jer ovde nema ničeg novog. […] Ono što se zaista događalo ovde, u izbegličkom logoru na graničnom prelazu Blace, i sve što smo od izbeglica čuli da se dešavalo gore na Kosovu, sve je to bilo samo – ukoliko bi se reč samo uopšte mogla upotrebiti u ovako užasnom kontekstu – odraz onoga što se na Balkanu događa već hiljadu i više godina.8
Pokušavajući da dokuči „divljačke misterije ovog nesretnog poluostrva“,9 Vinčester svoju knjigu započinje jednim podužim epigrafom o balkanskoj geologiji, da bi se kasnije i dalje oslanjao na geološke paralele između ovog tla i ljudi koji ga naseljavaju: „Sudar dvaju planinskih venaca [Planine Balkan i Dinarskog planinskog venca] stvorio je geološku zonu raseda koja je postala šablon buntovnog ponašanja ljudi koji će na tom prostoru kasnije živeti.“10 I baš kao što je ovaj predeo („taj neobični, zverinji Balkan“)11 posve tuđ i nimalo nalik ostatku Evrope, tako se i njegovi žitelji – „divlji, tvrdoglavi narodi Balkana“12 – shvataju bezmalo kao neka drugačija vrsta: „Može se reći da bi svako ko bi na tom prostoru boravio malo duže sigurno evoluirao u nešto što se u priličnoj meri – na dobro ili na loše – razlikuje od onoga što podrazumevamo pod ljudskom normom.“13
Obrazlažući „drevnu mržnju“ na Balkanu, američki novinar Robert Kaplan (Kaplan) nudi slična egzotična objašnjenja balkanskih neprijateljstava, objašnjenja koja su, kako se priča, značajno uticala na predsednika Klintona.14 Balkanski narodi su tako duboko uronjeni u svoju krvavu istoriju, tvrdi Kaplan u knjizi Balkanski duhovi, da je njihov svet gotovo nedokučiv spoljnom posmatraču: „Bio je to svet zatvoren u svom vremenu: zamračena pozornica na kojoj su ljudi besneli, prolivali krv, imali vizije i padali u ekstazu. A ipak, izraz im je ostao tvrd i dalek, poput prašnjavog kipa.“15
U knjizi u kojoj opisuje svoj boravak u Bosni i Hercegovini devedesetih godina (Pokidani životi: moj pogled na bosanski sukob), pukovnik britanske vojske Bob Stjuart (Stewart) rekao je to mnogo jednostavnije: „Istorijski gledano, odnosi između Srba, Hrvata i Muslimana bili su užasni stolećima. […] Taj prostor je oduvek smatran buretom baruta.“16
Iako je Balkan još pre Prvog svetskog rata smatran stalnim, „prirodnim“ izvorom nestabilnosti u Evropi17 – kao bure baruta ovog kontinenta – takvo shvatanje je 1990-ih godina, tokom ratova bivših jugoslovenskih republika, zadobilo novu dimenziju. Metaforička slika poluostrva koje podseća na bure baruta (naročito kada se prizove zajedno sa idejom o „drevnoj mržnji“) postaje veoma korisna kada spoljni svet treba rasteretiti krivice za stvaranje krize na Balkanu. Uz pomoć takve slike Balkansko poluostrvo je predstavljeno kao izvor nestabilnosti, odnosno kao pretnja spoljnom svetu, a ne kao njegova žrtva. Posve je paradoksalno što balkanski narodi na tako očigledan način ispoljavaju svoje neprijateljske strasti, dok u isti mah izazivaju požar u trezvenijim delovima sveta (jer se ponašaju kao bure baruta); ali taj paradoks malo ko ispituje.
Kakve god bile prednosti ovih metafora, koje služe kao skraćenica za određene aspekte balkanske istorije, njihovo nekritičko ponavljanje pokazalo je da se sukobi s potpuno različitim izvorima i ishodima mogu svi zajedno stopiti u nekakav opšti „Balkanski“ rat, povremeno puštanje krvi zbog kojeg kasnije popuštaju kočnice „drevne mržnje“. Usredsređujući se na ulogu podvajanja koju su na Balkanu veoma često igrale velike sile, odnosno „međunarodna zajednica“, neki od skorašnjih ogleda o Balkanu – uključujući i knjigu Miše Glenija (Glenny), Balkan 1804–1999: nacionalizam, rat i velike sile18 – pokušavaju da uspostave ravnotežu i da upozore na ova stalno ponavljana pojednostavljivanja. Uprkos tome, prilično jednostavne slike, poput „kriznih međa“, „drevne mržnje“ i „bureta baruta“, i dalje pružaju prednost zavodljive jednostavnosti svima onima koji se suočavaju sa balkanskom istorijom, istorijom koja je, kako reče Ričard Holbruk (Holbrooke), „isuviše komplikovana (ili trivijalna) da bi je spoljni posmatrač mogao razumeti“.19
Romantizovanje „Balkanskih“ ratova
Američka istoričarka Barbara Jelavič (Jelavich) napisala je 1983. godine sledeće: „Za spoljnjeg posmatrača Balkan izgleda kao slagalica zbunjujuće kompleksnosti. Ova geografska oblast, koju nastanjuje sedam većih nacionalnosti [sic!] s različitim jezicima, nametala se zapadnoj svesti uglavnom samo onda kada je postajala pozornica rata ili nasilja.“20
Kao da potvrđuju njene reči, balkanski ratovi devedesetih godina proizveli su čitavu bujicu knjiga: nove istorije Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova;21 nebrojene memoare iz pera političara, diplomata i vojnika koji su boravili u ovoj oblasti; izveštaje inostranih dopisnika i humanitarnih radnika; svedočenja žrtava, logoraša i preživelih; dnevnike koje su ljudi pisali tokom opsade Sarajeva; antologije poezije i proze; ponovna izdanja već rasprodatih naslova;22 raznolika akademska istraživanja Balkanskog poluostrva, uključujući i ovaj zbornik.23
Interesovanje za Balkan, koje traje samo onoliko koliko i ratovi – odnosno koliko i „glasovi o ratovima“24 – sasvim prikladno pomaže da se stvori utisak kako balkanski narodi, poput metaforičnog Ripa van Vinkla iz Evrope,25 mesečare kroz kratke epizode mira, da bi se onda probudili usred krvavih etničkih sukoba. Isprekidano usredsređivanje na ovo poluostrvo pokazuje da shvatanja – koja su nastala u desetlećima prevrata tokom postepenog povlačenja Otomanskog carstva sa većeg dela ovog područja u devetnaestom i dvadesetom veku – opstaju ne samo u mirnodopskom periodu, već i u vremenima kada je Balkan bio košen sukobima (zapadno)evropskog porekla, poput Drugog svetskog rata.
Oneobičavajući izveštaji zapadnih medija o balkanskim sukobima – koji s jedne strane tvrde da su etnički ratovi potpuno nezamislivi bilo gde u Evropi, dok s druge strane gladnoj publici serviraju krvave podrobnosti te naročito „balkanske“ klanice – pomažu da se evropejstvo ovog poluostrva pojmi kao nejasno, kao „još-ne“, odnosno kao „nikad-u-potpunosti“ evropsko. Međutim, medijski izveštaji ispoljavaju i prilično dvosmislen stav prema samom ratu. Novinski članci se užasavaju nad krvoprolićem, dok u isti mah ogromna – često voajerska – medijska produkcija svakodnevno nudi svedočanstva o fascinaciji ratom i ubistvima, prema kojima se odnosimo sa ništa manje tabua nego što su se ljudi u devetnaestom veku odnosili prema pornografiji (mnoge novinske i televizijske kuće, izdavačke i filmske industrije, stvorile su vlastite „balkanske“ proizvodne linije tokom devedesetih).
Tvrdimo da se gnušamo rata, a ipak romantizujemo profesionalne inostrane dopisnike i snimatelje koji nam omogućavaju da učestvujemo u tom iskustvu. Fotografije zbog kojih fotoreporteri rizikuju svoje živote, video-snimci koji nam dolaze od „pametnih“ bombi pre no što se pogodi meta – sve to ima svoju široku, oduševljenu publiku na Zapadu. Neke od najdaljih zabiti u bivšoj Jugoslaviji zadobile su sumnjivo romantični odjek tokom poslednjih desetak godina dok su reporteri tragali za balkanskim srcem tame iz kojeg će se vratiti s pričama o „neizrecivoj“ stravi. Kada se uporedi sa golemom medijskom izloženošću bivše Jugoslavije, relativna anonimnost onih delova Balkana koji leže izvan (trenutnih) ratnih područja predstavlja još jedan pokazatelj pomenute fascinacije.
Nedavno objavljene knjige, poput Intimne istorije ubijanja Džoane Berk (Bourke) i Samilosti rata Najala Fergusona (Ferguson),26 postale su predmet velike rasprave: tvrdeći da su mnogi učesnici rata u stvari uživali u iskustvu borbe, ove knjige nastoje da unište neke od tabua vezanih za Prvi svetski rat. Još je teže potegnuti pitanje ambivalentnog stava Zapada prema Balkanu, prosto zato što taj stav odražava sistem vrednosti i interesovanja naše generacije. Poput petparačkih romana strave i užasa, zapadnjačko „užasavanje“ nad dešavanjima na Balkanu sadrži i nekakav drhtaj uzbuđenja koji je teško priznati: priliku da se ponovo ostvari imperijalistički san o iscrtavanju granica i „upristojenju buntovnih urođenika“ a da pri tom niko ne bude optužen za rasizam (jer su svi ljudi o kojima govorimo – beli); dotok sirovog materijala za širenje industrije savesti (koja se očituje u obilju višenacionalnih nevladinih organizacija i interesnih grupa); šansu da se dobije prelazna ocena na „ispitu istorije“, ispitu koji se, kako je to rekao britanski premijer Toni Bler (Blair), bavi „pragom Evrope“; ili naprosto mogućnost da se rat iskusi izbliza.
U situaciji u kojoj naše balkanske heroje čine mirotvorci u plavim šlemovima, opasni pregovarači ili srditi izveštači, krajnje je neobično ustvrditi da razlog zbog kojeg Zapadnjaci dolaze na Balkan prevazilazi okvir čiste dužnosti ili humanitarnih poriva. A ipak, kako priznaje britanski novinar Pol Haris (Harris) u svojoj knjizi Tuđi rat: izveštaj sa balkanskog bojišta, „postoji ovde jedna stra(š)na [sic] spoznaja u kojoj čovek, u stvari, može i da uživa – fizički i mentalno: vreva borbe, ukus straha, stvarnost preživljavanja. Ako si pisac, shvataš da krajnji polovi emocija kojima si tako brutalno, tako iznenadno izložen, oslobađaju sposobnost da nanižeš reči onako kako do tada ni sanjao nisi.“27
Stotinu godina ranije, britanski pisci su bili mnogo otvoreniji kada je reč o čarima Balkana. U jednoj kratkoj priči pod naslovom „Kredenac jučerašnjice“, pisanoj tokom Balkanskih ratova 1912–1913, H. H. Munro (Munro) (Saki) – inače dopisnik dnevnika Morning Post iz Makedonije početkom dvadesetog veka – ovako piše:
Za sve pustolove Balkan je već dugo ono poslednje preživelo parčence radosnih lovišta, igralište za strasti koje zbog nedostatka vežbe ubrzo omlitave. U davno minulim danima uvek smo imali ratove u Holandiji, takoreći nadohvat ruke. Ako se uželimo života čizme i jahanja, dozvole da ubijemo i budemo ubijeni, nismo morali ići daleko od doma u malarične divljine. Oni koji su želeli da vide život, imali su sasvim lepu priliku da u isti mah vide i smrt.28
Sakijevi izmišljeni likovi se često žale kako „civilizovana monotonija prodire“ na Balkan: „u poslednje vreme, nakon svakog važnijeg rata u jugoistočnoj Evropi dolazi do stalnog smanjivanja ove neizlečivo uznemirene oblasti, a granica se sve jače utvrđuje“.29 U njegovom spisu neprestano se pomalja onaj bajronovski spleen zbog učmalosti „ne-balkanske“ Evrope. Kada je 1914. godine otišao u rat, Saki je svom prijatelju priznao da je oduvek „tragao za romantikom evropskog rata“.30
I romanopisac Džojs Keri (Cary) se dobrovoljno pridružio Crnogorcima u ratu protiv Turaka, iskazujući sličnu iskrenost u pogledu želje za „iskustvom rata“: „Mislio sam da rata više neće biti. A gajio sam nekakvo romantično oduševljenje prema crnogorskoj stvari; jednom rečju, bio sam mlad i željan svakojake pustolovine.“31
I u spisima sa Balkanskog poluostrva nailazimo na ovu ideju da rat pruža ne samo osećaj pustolovine, već i neki jasniji osećaj stvarnosti života na Balkanu. U tom kontekstu iskustvo rata prikazano je kao iskustvo koje obezbeđuje privilegovanu tačku gledišta, poziciju boljeg uvida u stvari. Pišući o „Književnom vozu – Evropa 2000“, kojim je sa 99 drugih evropskih pisaca putovao od Lisabona do Petrograda, sarajevski autor Nenad Veličković opisuje ispraznost života na Zapadu, uprkos velikom bogatstvu. U zamku kraj Bordoa, u koji je ova grupa od stotinu pisaca doputovala da proba domaće vino, Veličković kaže: „Treba preživjeti rat, ili doći iz male evropske kolonije, pa pomisliti da više duha ima za jednim stolom ispred sarajevske birtije ‘Rafaelo’ nego u svom ovom vinu koje će se na usnama pjesnika pretvoriti u poeziju.“32
Kasnije, u Briselu, Veličković se okreće fudbalskim navijačima na evropskom prvenstvu. Po njegovom mišljenju, oni putem huliganstva i nasilja samo pokušavaju da nadoknade nedostatak iskustva rata:
Vikend je, subota poslepodne, nebo bez oblaka, grad prepušten strancima, vrijeme i teren idealni za rat. Hiljade Engleza rođenih stotinu godina prekasno, bez prave šanse da izgube oko, ruku ili život za domovinu, kao gordi lavovi hranjeni odrescima soje, šire nozdrve na miris krvi. Neko će večeras platiti za sva poniženja i nepravdu, za dosadan život koji prolazi bez medalje na grudima i drvene noge pod koljenom. Sutra će, krotki kao poslije napada padavice, sjediti na podu željezničke stanice…33
Ideja da iskustvo rata nudi bolji, značenjski dublji pogled na život možda jeste sasvim razumljiva reakcija jednog pisca koji je iskusio opsadu Sarajeva. Ali tvrdnja da rat može biti i nekakvo iskustvo za kojim se čezne (odnosno, rečeno Sakijevim rečima, da je „bezmalo svaki mlad i zdrav momak, u ovom ili onom obliku, doživeo rat kao svoju prvu ljubav“,34 ili – kako veli Nora Efron (Ephron) – da „rat za izveštače nije čist pakao. Rat je zabava.“)35 otkriva jedan vid romantizovanja bojnog polja zbog kojeg će Balkan biti zanimljiv sve dok traju borbe.
Poput Džonatana Harkera, engleskog advokata i junaka u Stokerovom (Stoker) romanu Drakula (1897), koji na Balkan odlazi da zaključi jedan kupoprodajni ugovor ali na kraju zapada u borbu-na-život-i-posmrtni-život sa vampirskim grofom, mnogi Zapadnjaci naše generacije – bez obzira na prirodu idejnih razloga zbog kojih su se uopšte upustili u probleme ovog poluostrva – krenuli su u „rešavanje problema na Balkanu“, da bi na kraju prigrlili ideje jedne ili druge strane sa istom onom užarenom pristrasnošću koja se obično pripisuje balkanskim narodima. I odista, među pobornicima sukobljenih strana na Zapadu pitanja vezana za balkanske sukobe devedesetih proizvela su toliku količinu zlobe, ličnih uvreda i uzajamnih pokušaja da se unište reputacije, da je očigledno kako u balkanskim ratovima nema ničega naročito „balkanskog“. Štaviše, budući da su ratovi bivših jugoslovenskih republika bili opisivani kao „balkanski“ – čime je naglašavana trajnost etničkih razdora na poluostrvu – onaj naročiti jugoslovenski kontekst tih ratova ostao je sve vreme prikriven. Mnogi zapadnjački istoričari i politički analitičari, koji su govorili kako balkanski narodi robuju drevnoj istoriji, pokazuju istu naklonost prema uzbudljivim pripovestima o „drevnoj mržnji“, i pri tom se ne bave analizom ovozemaljskije ali isto tako razorne propasti ekonomskih i ustavnih eksperimenata u Jugoslaviji nakon 1945. godine.
Globalizovanje balkanizacije
Činjenica da se ratovi bivših jugoslovenskih država često – i uprkos prigovorima jugoslovenskih suseda na Balkanu – karakterišu kao „balkanski“, umnogome predstavlja odraz činjenice da je Balkan veoma zvučno ime. Kada se pažnja svetskih medija usredsredila na niz balkanskih država i teritorija – odnosno, na sva ona „mestašca“ i „male zemlje“ iz Klintonovog govora – ideja balkanizacije (što će reći: večnih podela na suparničke i neprijateljski nastrojene fragmente) oživljena je i stavljena u pogon s obnovljenom učestalošću.
Kada sam na internetu pokušala da pronađem u koje se sve svrhe koristi ovaj termin, jedan pretraživač izlistao mi je skoro osam hiljada sajtova: od balkanizacije interneta, preko pravnog sistema u Kini, teritorija u Nigeriji i Kolumbiji, strujne mreže u Sjedinjenim Državama, sistema prevoza u San Francisku, do samih Sjedinjenih Država – a to je najčešće slika kakvu o Sjedinjenim Državama imaju upravo desničarski političari (za problem balkanizacije Amerike Pet Bjukenan (Buchanan) optužuje imigrante, a knjiga Brenta A. Nelsona (Nelson) o „Americi bez Amerikanaca“ nosi preteći naslov Balkanizovana Amerika).36 Iako se tek majušni deo navedenih slučajeva događa na samom Balkanu, izgleda da „balkanizovanje“ preti svakome i svuda.
Ukoliko „balkanizacija“ predstavlja određeni vid fragmentacije, gde su fragmenti jedni prema drugima nastrojeni neprijateljski i suparnički, onda ni u kom slučaju ne znači da – kako pokazuje podnaslov ovog zbornika – fragmentacija i globalizacija predstavljaju doslovne suprotnosti. Globalizacija, u stvari, omogućava i promoviše balkanizaciju. Premda je Fredrik Džejmson (Jameson) tvrdio kako su današnja društva primorana da biraju između nacionalizma i globalne američke postmoderne kulture,37 može se takođe reći da se nacionalizam razvio kao odgovor na sve snažniju globalizaciju. Usvojivši neke aspekte globalne kulture, nacionalizam je ponudio i nekakav osećaj sigurnosti, jer je promovisao partikularni identitet nasuprot strahu od sve veće homogenizacije.
Najprostije rečeno: iako su određeni balkanski identiteti možda nekada bili definisani jedni nasuprot drugih, oni sada otelovljuju osobinu razlikovanja od Amerikanaca, Zapadnih Evropljana ili Azijaca. (I zato nacionalista iz neke balkanske zemlje i dalje može da tvrdi kako smo „mi“ civilizovaniji od Srba, hrabriji od Hrvata, individualniji od Japanaca, kako „nam“ je struktura porodice jača od one kod Britanaca.)
Ponudivši preduslove za „virtualni“ nacionalizam, globalizacija je po prvi put odvojila nacionalistu od njegove teritorije. Mreža globalnih komunikacija omogućila je zajednicama u dijaspori širom razvijenog sveta da i dalje održavaju bliske veze sa zemljom porekla i da na različite načine vrše uticaj na političku scenu „kod kuće“. Zato neke od najradikalnijih balkanskih nacionalista nalazimo upravo među američkim glasačima i poreskim obveznicima. Iako predstavlja najsnažniji izraz globalizacije, internet je, u do sada neviđenoj meri, omogućio širenje nacionalističke građe i podstakao najrazličitije procese balkanizacije.
Globalizacija je možda podrila određene vidove nacionalnog identiteta – u federalnim, unionističkim i „melting-pot“-društvima, poput onih u Jugoslaviji, Kanadi, britanskim gradovima i, da paradoks bude veći, u Sjedinjenim Državama (svet možda stvarno postaje sve više američki, ali desničarski političar Pet Bjukenan otvoreno strahuje da Sjedinjene Države postaju sve manje američke) – ali je, barem na kratke staze, ipak obodrila etnički nacionalizam i balkanizaciju.
Ružna reč na slovo „B“: beg sa Balkana
U popularnoj zapadnoj književnosti i filmu Balkan neretko označava jedno preteće mesto – misteriozno i jezovito (unheimlich) istočnjačko tle pogodno za procvat zapadnjačkih pustolovina.38 To mesto je vrlo često bilo prazno: i sam odjek balkanskih toponima bio je sasvim dovoljan, tako da za lokalnim koloritom nije bilo nikakve potrebe.
Tipičan primer je roman Agate Kristi, Ubistvo u Orijent Ekspresu (1934). Mesto i vreme nisu jasno opisani, a već i sami zamagljeni prozori zavejanog voza – čitalac bi tu sam trebalo da učita vlastitu maštu strave – kadri su da prizovu sliku „divljeg Balkana“. Zbog snežne oluje voz mora da stane u Vinkovcima, malom hrvatskom gradu, železničkom čvoru usred slavonske ravnice – a to baš i nije gotska građa od koje je sačinjen „divlji Istok“. Ironično je što „ubicu“ u romanu sačinjava jedna grupa Zapadnjaka (koja, prikladno, zajednički sudeluje u krivici), iako se čitava radnja romana oslanja na ideju zatočenosti u pretećem balkanskom prostoru.
U Stokerovom romanu Drakula, grupa Zapadnjaka – „trojka“ (sastavljena od jednog Engleza, jednog Amerikanca i jednog Holanđanina) – na sličan način zajednički sudeluje u svom balkanskom zločinu i uništava transilvanijskog grofa spasavajući Englesku (Evropu) od balkanskog vampira. Istovremeno, ideja Evrope-vampira – starog sveta koji svoju energiju dobija sišući (mladu) krv Balkana – javlja se u balkanskim spisima kao preokrenuti i retko korišćeni lik ove maštarije, kao njen zrcalni odraz. Veličković piše: „Francuska je osmijeh Evrope – izvještačen i opasan, ljubazan koliko je to korisno, širok koliko je neophodno. Kad se smije, škljocaju joj vilice sa vampirskim zubima. Ispod skupe šminke krije se izborano lice preplašene škrte starice.“39
Ona vrsta simboličke geografije, u kojoj su Evropa i Balkan međusobno suprotstavljeni, postala je devedesetih godina još rasprostranjenija. „Nakon 1989, godine koju su neki proglasili ‘krajem istorije’, desio se ‘preporod geografije’“, tvrde Vendi Brejsvel (Bracewell) i Aleks Drejs-Frensis (Drace-Francis) u tekstu „Jugoistočna Evropa: istorija, koncepti, granice“, pokušavajući da pronađu „izlaz iz gustog vakuuma metafora“, koji je u protekloj deceniji ostavio traga na mnogim razmišljanjima o Jugoistočnoj Evropi.40 A da je ova „ponovo-rođena“ geografija na prvom mestu simbolička, posve je očigledno iz Klintonovog govora uoči kosovske intervencije. Iako je pred sobom imao geografsku kartu, Klinton je o Balkanu govorio jezikom slika i metafora – linija prekida i sukoba civilizacija – a ne jezikom „prave“ fizičke geografije.41
Iako balkanske narode često optužuju za ukotvljenost u vlastitu istoriju, ni mnogi posmatrači koji se bave ovom oblašću nisu radi da iskorače iz simboličke, jednoobrazne reprezentacije, zbog čega – da parafraziram naslov ovog zbornika – Balkan više nije ništa drugo do metafora za sukob, neuljudnost i nasilje.
Nije ni čudo što gotovo niko više neće da pripada poluostrvu čije ime – ta „ružna reč na slovo ‘B’“42 – ne sme ni da se pomene zbog straha od malera, zbog „muke i jada“, kao u „škotskom komadu“.43 I dok se Jugoslavija raspadala, okolne poluostrvske teritorije postepeno su se praznile, jer su se (bivše) balkanske zemlje upinjale da pokažu kako ih osećaj pripadnosti vezuje za neko drugo mesto (Centralnu ili čak Zapadnu Evropu), što je rumunska političarka Elena Zamfiresku (Zamfirescu) opisala kao „beg sa Balkana“.44
Zamfireskuova tvrdi da Rumunija pripada Centralnoj Evropi; hrvatski predsednik Franjo Tuđman je u kampanji 1997. godine imao slogan „Tuđman a ne Balkan“;45 a u svom govoru tokom jedne konferencije o Balkanu, bugarski predsednik Petar Stojanov podsetio je publiku da jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević „ne razdvaja Evropu od Balkana, nego Evropu od Evrope“.46
Termin „Balkan“ je u akademskim raspravama često zamenjivan „politički korektnim“ terminom „Jugoistočna Evropa“, zato što je postalo nemoguće definisati jednu zemlju kao balkansku a da se pri tom ne mora ponuditi i obrazloženje. Zapravo, jedina zemlja na ovom poluostrvu koja je redovno definisana kao balkanska – uz očigledne simboličke konotacije – bila je Srbija pod vlašću Slobodana Miloševića. Nije onda neobično što je, prilikom otvaranja jednog od mostova koje je NATO porušio tokom bombardovanja, Milošević i sam proglasio Srbiju najevropskijom od svih evropskih zemalja. Prisustvujući ceremoniji otvaranja, uz stotine Srba koje su tu dovezli organizovanim autobusima, Predrag Matvejević se zamislio nad jednim paradoksom: Evropa je u isti mah i neprijatelj Srbije i mera njenog „uspeha“.47
Miloševićev govor pokazuje da se svaka skupina vrednosti može upisati u metaforičku taksonomiju, ali da nadmoć Evrope u odnosu na Balkan pri tom ostane konstantna. Tako će biti uvek – bez obzira da li se srce Evrope nalazi u Briselu ili Beogradu; i bez obzira da li se Balkan svodi na jednu jedinu zemlju (kako se danas pojmi Srbija) ili se proširuje ka severu sve do Engleskog kanala, odnosno La Manša (kako tvrde neki britanski „evroskeptici“, koji čitavu Evropu vide u svetlu balkanizovanog drugog). Od 1989. godine, ova vrsta simboličke hijerarhije i njenih praktičnih političkih posledica predstavlja predmet sve podrobnijeg ispitivanja.
Izvan Balkana: novi pravci
Danas se u istraživanju različitih percepcija Balkana koriste mnoge nove strategije, strategije koje su se razvijale tokom protekle decenije i bile inspirisane pokretima u okviru postkolonijalnih studija i studija o podređenima – u najvećoj meri knjigom Orijentalizam Edvarda Saida (Said). Nakon Alkokovog (Allcock) proučavanja „mnogostruke marginalnosti“ Balkana u tekstu „Konstruisanje Balkana“ (1991),48 devedesetih godina javili su se mnogobrojni ogledi o „zapadnom viđenju Istoka“.49 Naročito su bile uticajne ideje o „reprodukovanju orijentalizama“ Milice Bakić-Hajden (Bakić-Hayden), i balkanizmu Marije Todorove (Todorova).
Putem metafore Ruritanije, izmišljene zemlje koja je ili uvek „još-ne evropska“ ili „ono-što-je-Evropa-već-bila“, ja sam pokušala da sažmem promenljive suprotnosti između Balkana i (ostatka) Evrope.50 Iako me je najviše zanimao način na koji imaginacija putem imperijalizma zaposeda geografsku kartu, bila sam svesna da će – ukoliko želimo da studije o Balkanu izbegnu klopku orijentalističkog pristupa – i sama geografska karta zahtevati drugačiji vid ispitivanja.
U veoma uticajnoj knjizi pod naslovom U teoriji: klase, nacije, književnosti,51 indijski marksist Aijaz Ahmad (Ahmad), inače jedan od najgrlatijih kritičara Edvarda Saida, optužuje Orijentalizam zbog opsednutosti zapadnim poimanjem sveta. Ahmad ističe kako su ideju orijentalizma u najvećoj meri proizveli zapadno-orijentisani teoretičari koji rade na zapadnjačkim univerzitetima a poreklom su iz Trećeg sveta, kao uostalom i teoretičari sa Zapada koji ove imitiraju. Ukoliko najuticajnije pravce u proučavanju Balkana definišu upravo teoretičari koji, poreklom sa Balkana, rade na zapadnjačkim univerzitetima – a takvi su mnogi autori u ovom zborniku – nije li onda i proučavanje Balkana postalo odviše usredsređeno na „zapadno viđenje Istoka“?
Globalizacija se ovde pokazala kao junak a ne kao krivac. Zahvaljujući internetu i mnogim drugim kanalima akademske razmene koji su se razvili nakon 1989 – a uprkos često teškim okolnostima u kojima rade – teoretičari koji danas žive na Balkanu mogu da učestvuju u raspravama mnogo značajnije nego krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, kada su studije orijentalizma tek nastajale. Uz novu generaciju zapadnih istoričara Balkana, koji razobličavaju „mitove“ kakve balkanski narodi možda gaje o sebi samima, i uz teoretičare sa Balkana koji ruše neka spokojna zapadna uverenja o Balkanu, danas se, po prvi put nakon Drugog svetskog rata, javlja dijalog i razmena ideja kakvu do sada nismo videli. A ukoliko se iz takve rasprave rodi nova skupina definicija o Balkanu, ona će možda, po prvi put, biti zajednička tvorevina Istoka i Zapada – no to će se desiti jedino ako, nakon konačnog završetka krvavih ratova u Jugoslaviji, ovo poluostrvo ne bude zaboravljeno, kao što se u prošlosti često događalo.
Napomene
David Owen, Balkan Odyssey, London: Victor Gollancz, 1995.
Obraćanje naciji predsednika Klintona: 24. mart 1999. (20:01 h).
Samuel P. Huntington, „The Clash of Civilizations?“, u: Foreign Affairs, 72, no. 3 (Summer, 1993), pp. 23–49.
Edith Durham, The Burden of the Balkans, London: Thomas Nelson, 1905, p. 20.
Jason Fields, „Historical Perspective: Yugoslavia, a Legacy of Ethnic Hatred“, web-site Associated Pressa: www.wire.ap.org/Apnews/center_package.html?Packageid=flashpointyugo (19. februar 1999).
Michael Nicholson, Natasha’s Story, London: Pan, 1994, p. 16. (Kada je prvi put objavljena 1993. godine, Nikolsonova knjiga inspirisala je popularnu filmsku verziju pod naslovom Dobrodošli u Sarajevo (1997), u režiji Majkla Vinterbotoma.) Zahvaljujem se Sajmonu Goldsvortiju što mi je ukazao na ovu knjigu.
Simon Winchester, The Fracture Zone: A Return to the Balkans, London: Viking, 1999, p. 26.
Ibid., p. 29.
Ibid., p. 31.
Ibid., p. 60.
Ibid., p. 21.
Ibid., p. 3.
Ibid., p. 61.
Richard Holbrooke, To End a War, New York: Random House, 1998, p. 22.
Robert D. Kaplan, Balkan Ghosts. A Journey through History, New York: St. Martin’s Press, 1993, p. xxi.
Colonel Bob Stewart, Broken Lives. A Personal View of the Bosnian Conflict, London: HarperCollins, 1994, p. 6.
U vezi sa pozadinom ove vrste maštarija, vidi: Maria Todorova, Imagining the Balkans, Oxford: Oxford University Press, 1997, pp. 119–120.
Nedavno objavljena knjiga Miše Glenija, The Balkans 1804–1999, dovodi to u pitanje, pozivajući se na umešanost velikih sila. Vidi: Misha Glenny, The Balkans 1804–1999. Nationalism, War and the Great Powers, London: Granta Books, 1999.
Holbrooke, To End a War, p. 22.
Barbara Jelavich, History of the Balkans. Eighteenth and Nineteenth Centuries, Cambridge: Cambridge University Press, p. ix.
Neki od primera su: Tim Judah, The Serbs. History, Myths and the Destruction of Yugoslavia, New Haven: Yale University Press, 1997; Tim Judah, Kosovo. War and Revenge, New Haven: Yale University Press, 2000; Noel Malcolm, Bosnia: A Short History, London: Macmillan, 1994; Noel Malcolm, Kosovo: A Short History, London: Macmillan, 1997; Marcus Tanner, Croatia: A Nation Forged in War, New Haven: Yale University Press, 1997.
Među njima su i memoari: političara: David Owen, Balkan Odyssey, London: Victor Gollancz, 1995; Richard Holbrooke, To End a War, New York: Random House, 1998; Carl Bildt, Peace Journey. The Struggle for Peace in Bosnia, London: Weidenfeld and Nicholson, 1998. vojnika: General Sir Michael Rose, Fighting for Peace. Bosnia 1994, London: Harvill, 1998; Colonel Bob Stewart, Broken Lives. humanitarnih radnika: Larry Hollingworth, Merry Christmas, Mr. Larry, London: Heinemann, 1996. novinara: Anthony Loyd, My War Gone By, I Miss It So, London: Doubleday, 1999; Eve Ann Prentice, One Woman’s War: Life and Death on Deadline, London: Duckworth, 2000; Michael Nicholson, Natasha’s Story; Fergal Keane, Letters Home, London: Penguin, 1999; Janine di Giovanni, The Quick and the Dead: Under Siege in Sarajevo, London: Phoenix House, 1994; John Simpson, Strange Places, Questionable People, London: Pan, 1999; Ed Vulliamy, Seasons in Hell: Understanding Bosnia’s War, London: Simon & Schuster, 1994. preživelih: Zlata Filipović, Zlata’s Diary: A Child’s Life in Sarajevo, London: Penguin, 1995; Rezak Hukanović, The Tenth Circle of Hell, London: Abacus, 1993; Elma Softić, Sarajevo Days, Sarajevo Nights, Toronto: Key Porter Books, 1992.
Tu spadaju: Maria Todorova, Imagining the Balkans, Oxford: Oxford University Press, 1997; Stevan K. Pavlowitch, A History of the Balkans, 1804–1945, London: Longman, 1999; i moja knjiga: Inventing Ruritania: The Imperialism of Imagination, New Haven: Yale University Press, 1998.
Parafraza Jevanđelja po Mateju, 24. 6.
Ovu metaforu pozajmila sam od Idit Daram. (Edith Durham, The Burden of the Balkans, p. 14.)
Joanna Bourke, An Intimate History of Killing, London: Granta Books, 1999; Niall Ferguson, The Pity of War, London: Allen Lane, 1998.
Paul Harris, Somebody Else’s War. Frontline Reports from the Balkan Wars, Stevenage: Spa Books, 1992, p. 44.
H. H. Munro, „The Cupboard of Yesterdays“, u: The Penguin Complete Saki, London: Penguin Books, 1982, pp. 528–529.
Ibid., p. 529.
Navedeno u: A. J. Langguth, Saki: A Life of Hector Hugh Munro. With Six Short Stories Never Before Collected, London: Hamish Hamilton, 1981, p. 251.
Joyce Cary, Memoir of the Bobotes, Austin: University of Texas Press, 1960, p. ix.
Nenad Veličković, „Više duha ima za jednim stolom sarajevske birtije Rafaelo…“, „Dnevnik sa putovanja (3)“, Slobodna Bosna, 22. jun 2000, str. 54.
Ibid., str. 55.
Langguth, Saki, p. 258.
Harris, Somebody Else’s War, p. 45.
Brent A. Nelson, America Balkanized: Immigration’s Challenge to Government, American Immigration Control Foundation: Monterey, Va., 1994.
Vidi: Fredric Jameson, Postmodernism, or, The Cultural Logic of Late Capitalism, London: Verso, 1991.
U knjizi Inventing Ruritania istražujem književne slike Balkana u poslednjih dve stotine godina.
Nenad Veličković, „Više duha ima za jednim stolom sarajevske birtije Rafaelo…“, „Dnevnik sa putovanja (3)“, Slobodna Bosna, 22. jun 2000, str. 54.
Wendy Bracewell and Alex Drace-Francis, „South-East Europe: History, Concepts, Boundaries“, u: Balkanologie 3, no. 2 (December, 1999), p. 48.
Negde u vreme ovog Klintonovog govora, po Beogradu je kružila šala kako će Srbe bombardovati jedna zemlja koja nema istoriju. Na to je američki predsednik odvratio: „A vi uskoro nećete imati geografiju.“
Wendy Bracewell and Alex Drace-Francis, „South-East Europe“, p. 58.
Šekspirova tragedija Makbet. Dugo uvrežena praznoverica nalaže da se ime ove predstave nikada ne sme pomenuti u britanskim pozorištima, već se o njoj uvek govori kao o „škotskom komadu“, da trupu ne bi zadesila zla sreća.
Elena Zamfirescu, „The Flight from the Balkans“, u: Südosteuropa 44, no. 1 (1995), pp. 51–62.
Vidi: Maple Razsa, „Balkan Is Beautiful“, u: Arkzin, no. 87. Tekst postoji i na internetu: www.arkzin.com/actual/balkan.htm (20. jul 2000).
Petar Stoyanov, uvodni govor, Crisis or Stability in the Balkans – Conference, Washington, United States Institute of Peace, 23. april 1999. www.usip.org/oc/BIB99/stoyanov_keynote.html (20. jul 2000).
Predrag Matvejević, „S puta po Srbiji (I): s druge strane evropske civilizacije“, Dani, no. 160, 23. jun 2000, str. 23–27.
John B. Allcock and Antonia Young, eds., Black Lambs and Grey Falcons. Women Travellers in the Balkans, Bradford: Bradford University Press, 1991, pp. 170–191.
Dobar pregled takvih ogleda postoji u: Wendy Bracewell and Alex Drace-Francis, „South-East Europe“.
Vesna Goldsworthy, Inventing Ruritania, pp. 202–212.
Aijaz Ahmad, In Theory: Classes, Nations, Literatures, London: Verso, 1992.
Prevod: Vesna Bogojević
Vesna Goldsworthy, „Invention and In(ter)vention: The Rhetoric of Balkanization“, u: Dušan I. Bjelić & Obrad Savić (eds.), Balkan as Metaphor. Between Globalization and Fragmentation, The MIT Press, Cambridge, Massachusetts & London, England, 2002, pp. 25–38. Srpsko izdanje: Vesna Goldsvorti, „Invencija i in(ter)vencija: retorika balkanizacije“, u: Dušan I. Bjelić i Obrad Savić (ur.), Balkan kao metafora: Između globalizacije i fragmentacije, Beogradski krug, Beograd, 2003, str. 42–56.
